Pravo

1. Pojam I sadrzaj subjektivnog prava
Subjektivno pravo je vlast koju jedna stranka ima u odnosu na drugu, sa kojom stoji u pravnom odnosu. Na osnovu toga ona trazi od druge strane izvesno davanje, cinjenje ili necinjenje, odnosno uzdrzavanje. Subjektivno pravo mora imati svog nosioca: ne postoji neka “besubjektna” subjektivna prava. Objektivno pravo kao skup apstraktnih pravnih pravila nema nekog pravnog subjekta koji bi bio njegov nosilac. Mora da ima zahtev, on je mogucnost da se subjektivno pravo prinudnim putem ostvari, tuzbom kod suda. Mora da ima obavezu, ona se sastoji u odredjenom cinjenju ili propustanju obaveznog lica u pravnom odnosu. Obaveze mogu da proizidju iz pravne norme kojom se odredjenim licima namece obaveza , pri cemu ne nastaje nikakvo subjektivno pravo za druga lica.

2. Pravno stanje
Pravno stanje je odnos ka zivotnim dobrima, koji jos ne sacinjavaju prava vec stepene u zasnivanju prava, koji kad izvesni dalji dogadjaji nastupe, vode postojanju subektivnog prava. Npr. odrzaj tj. nacin za sticanje svojine kada jedno lice na osnovu cinjenice da je stvar steklo zakonskim ugovorom, ukoliko je savesno, uz odredjeni protok vremena postaje vlasnik stvari, iako je lice od koga je pribavio stvar bilo nevlasnik.

3. Pravna moc
Pod pravnom moci podrazumeva se pravo odredjenog lica sa jednostranom izjavom volje stvori pravni odnos izmedju sebe I drugog lica ili da ga sadrzinski blize odredi, izmeni ili ukine. Pravna moc se po pravilu ne moze samostalno prenositi na drugo lice, vec je ona vezana za pravni polozaj u konkretnom pravnom odnosu i moze preci na drugo lice na koga predje taj pravni odnos. Pravna moc se mora vrsiti u strogom roku, imace se gubi.

4. Pravni polozaj ili status
Pravni status cini nskup okolnosti u vezi sa jednim lice mod kojih zavisi njegova mogucnost da bude titular nekog subjektivnog prava. To je mogucnost lica da bude kompetentno u vrsenju svojih subjektivnih prava kao I njegova mogucnost da svoja prava stiti pred sudom. U pravni status jednog lica spadaju: pravna, poslovna, deliktna, procesna sposobnost I tako dalje.

5. Podela na apsolutna I relativna prava
Podela subjektivnih prava na apsolutna I relativna izvrsena je po formalnom kriterijumu – da li je broj obaveznih lica na koje se pravo odnosi neogranicen ili odredjen, da li se vrsenjem subjektivnog prava obavezuje jedno ili dva lica… Kod apsolutnih prava: 1. Pravo ovlascenog lica odgovara obavezi svih ostalih lica, 2. Broj tih obaveznih lica nije odredjen, 3. Njihola obaveza je negativna, 4. Odnos titulara prema svim ostalim licima nije konkretizovan, 5. Obaveza odgovara subjektivnom pravu, a ne ovlascenju iz subjektivnog prava, 6. Obaveza trecih lica je neimovinska, negatiovna I sastoji se u uzdrzavanju, 7. Apsolutna prava ne zastarevaju, 8. Zahtev kod apsolutnih prava nastoje tek njihovom povredom. Kod relativnih prava : 1. U pravnom odnosu se nalaze dva lica, ovlasceno I obavezno lice, 2. Dok je kod apsolutnih prava obaveza uvek negativna, kod relativnih obaveza je po pravilu pozitivna, 3. Obaveza je korelativna sa ovlascenjem I postoji uvek identitet izmedju ovlascenja I prava, 4. Obaveza je imovinska, 5. Relativna prava po pravilu zastarevaju, 6. Zahtev kod relativnih prava nastaje kada I pravo, posto je zahtev uperen uvek prema konkretno odredjenom licu.