Ekonomija

POJMOVNO ODREĐENJE EKONOMIJE KAO NAUKE
Termin „ekonomija” potiče od grčkih reči oikos što znači kuća i nomos što znači zakon. Dakle, u bukvalnom prevodu ekonomija predstavlja zakone pomoću kojih se upravlja kućom.
Ekonomija kao nauka predstavlja iznalaženje metoda čija primena u procesima ekonomskih aktivnosti ljudi (proizvodnja, potrošnja raspodela, i razmena materijalnih dobara i usluga), omogućava uspešno upravljanje „nekom kućom”, bilo da je reč o porodičnom domaćinstvu, odnosno gazdinstvu, preduzeću, privredi jedne države, ili pak o svetskoj privredi. Posmatrano metaforično, pod kućom može da se podrazumeva preduzeće, privreda jedne države, pa i svetska privreda kao celina. Postoje različiti pristupi izučavanja ekonomskih aktivnosti. Međutim, ipak su se izdiferencirala dva osnovna pristupa. Prvi pristup se odnosi na izučavanje ekonomskih aktivnosti kroz istorijske promene društveno-ekonomskih formacija i oblika svojine koji određuju karakter odnosa u raspodeli.

Drugi pristup se odnosi na iznalaženje ekonomskih aktivnosti čija primena stalno povećava racionalnost ekonomoskog ponašanja pojedinaca, preduzeća, domaćinstava i države. Ovaj pristup je izražen u građanskoj ekonomiji i to posebno kod protagonista neoklasične ekonomske misli. Za njih ekonomska aktivnost predstavlja ponašanje ljudi prilikom izbora između mnogobrojnih ekonomskih ciljeva i oskudnih materijalnih i nematerijalnih dobara i sredstava koja imaju alternativnu upotrebu a pomoću kojih se postižu ekonomski ciljevi. Dakle, ekonomija je racionalni izbor najbolje kombinacije ekonomskih ciljeva i sredstava pomoću kojih se postavljeni ciljevi ostvaruju. R. Lipsi smatra da se „savremena ekonomija bavi

a) alokacijom društvenih resursa na alternativne upotrebe i raspodelom društvenog proizvoda na grupe i pojedince;

b) promenama proizvodnje i raspodele tokom vremena i

c) efikasnošću odnosno neefikasnošću ekonomskih sistema”.

Pristalice prvog pristupa su većinom marksistički politekonomisti. Oni smatraju da ekonomske aktivnosti sa kojima se usavršava ekonomska racionalnost ponašanja pojedinaca preduzeća i domaćinstava zavise od oblika svojine, a oblici svojine su istorijska kategorija i podložni su stalnim promenama. Zbog toga su i oblici ekonomskih aktivnosti usavršavanja ekonomske racionalnosti podložni promenama. Za razliku od pristalica prvog pristupa, pristalice drugog pristupa, odnosno protagonisti neoklasične ekonomske misli, polaze od pretpostavke da je društveno-ekonomska formacija koja se temelji na privatnoj svojini i tržištu data i nepromenljiva. U takvoj nepromenljivoj društvenoekonomskoj formaciji postoji samo jedan oblik ekonomskih aktivnosti usavršavanja ekonomske racionalnosti, a to je stalno iznalaženje najracionalnijeg izbora kombinacije ekonomskih ciljeva i sredstava pomoću kojih se postavljeni ciljevi ostvaruju.

OSNOVNE EKONOMSKE KATEGORIJE

LJUDSKE POTREBE
Zašto se ljudi bave ekonomijom? Zašto moraju da iznalaze i sprovode metode u proizvodnji, potrošnji, raspodeli i razmeni i potrošnji materijalnih dobara i usluga, pomoću kojih se uspešno upravlja domaćinstvom, odnosno gazdinstvom, preduzećem, ili privredom jedne države? Pri odgovoru na navedena pitanja treba samo pomisliti šta bi se sa ljudskom civilizacijom desilo kada bi svi ljudi na planeti Zemlji prestali da proizvode. Donekle bi se trošile zalihe, a potom bi život stao. Ljudi ne bi više mogli da zadovoljavaju svoje egzistencijalne potrebe koje im je nametnula sama njihova priroda – potrebe za hranom, pićem, odevanjem, stanovanjem itd. Normalno, prestalo bi i zadovoljavanje društvenih potreba iz oblasti obrazovanja, kulture, duhovnosti itd. Dakle, čovek se bavi ekonomskim aktivnostima (proizvodnja, potrošnja, raspodela i razmena materijalnih dobara i usluga) radi zadovoljavanja svojih potreba. Ljudske potrebe su neograničene. Biološka, kulturološka i materijalna evolucija ljudi permanentno rađa nove potrebe. Uz to, broj ljudi na planeti stalno se povećava. Istovremeno, prirodni resursi sa kojima se potrebe zadovoljavaju su ograničeni. Odatle potiče potreba da ekonomija kao nauka iznalazi metode čija primena tokom realizacije ekonomskih aktivnosti (proizvodnja, potrošnja, raspodela i razmena) omogućava da se trošenjem što manje količine resursa zadovolji što veći broj potreba.

 
OBLICI EKONOMSKIH AKTIVNOSTI
Oblici ekonomskih aktivnosti su:

1) proizvodnja,

2) potrošnja,

3) raspodela i

4) razmena.

Proizvodnja je osnovni oblik ekonomskih aktivnosti. Rezultati proizvodnje su materijalna dobra sa kojima se zadovoljavaju materijalne potrebe. Ostale ekonomske aktivnosti su izvedene iz proizvodnje. Kada nema proizvodnje i rezultata proizvodnje, nema ni drugih ekonomskih aktivnosti jer nema šta da se raspodeljuje, razmenjuje i troši. Ekonomija 7Materijalne potrebe se zadovoljavaju tokom potrošnje. Znači, krajnji cilj proizvodnje je potrošnja. Međutim, privredni, tehnološki i kulturološki razvoj civilizacije prouzrokovao je podelu rada i razne specijalizacije u okviru proizvodnih procesa i na taj način razdvojio proizvodnju i potrošnju tako što su se između njih pojavili procesi raspodele i razmene.

Proizvodnja
Prizvodnja je ekonomska aktivnost u kojoj čovek svojim radom i pomoću sredstava za rad odvaja delove prirode koje prerađuje i prilagođava za zadovoljenje svojih potreba. Iz same definicije prizilazi da su elementi procesa proizvodnje: ljudski rad, sredstva za rad i predmeti rada. Ljudski rad je pokretač svakog proizvodnog procesa. Pod radom se podrazumeva svaka svrsishodno osmišljena aktivnost čoveka prema prirodi, koja se temelji na prethodno stečenim znanjima i iskustvima o određenoj aktivnosti. Sredstva za rad (alati, mašine, uređaji itd.) čovek u procesu rada stavlja između sebe i prirode. Pomoću njih deluje na prirodu i obrađuje prirodne materije. Na taj način čovek delove prirode prilagođava svojim potrebama.
Danas na početku dvadesetprvog veka kada je tehnološki razvoj dostigao skoro neslućene razmere, znatno je proširen pojam sredstava za rad. Pod sredstvima za rad se podrazumevaju mnogi kompjuterizovani visokotehnološki uređaji koji su neophodni u proizvodnom lancu, a istovremeno nemaju direktan dodir ni sa prirodom ni sa čovekom, ali ni sa materijalnim i nematerijalnim dobrima koja predstavljaju rezultate procesa proizvodnje.

Predmeti rada su delovi prirode na koje čovek deluje sredstvima za rad da bi ih prilagodio za zadovoljenje svojih potreba. Najopštiji predmet rada je zemlja. Zemlja je predmet obrade u poljoprivredi i u rudarstvu. Međutim, i određeni proizvodi ljudskog rada predstavljaju predmete rada. Tako na primer iskopana ruda u koju je uložen ljudski rad tokom kopanja kada dođe u topionicu predstavlja predmet rada. Takav predmet rada koji je nastao kao rezultat ljudskog rada u prethodnim proizvodnim procesima naziva se sirovina. Sredstva za rad i predmeti rada predstavljaju materijalne elemente procesa proizvodnje koji se zajedničkim imenom nazivaju sredstva za proizvodnju.
U savremenoj ekonomskoj literaturi umesto pojma elementi procesa proizvodnje (rad, sredstva za rad i predmeti rada) koristi se pojam faktori proizvodnje: 1) rad, 2) zemlja i 3) kapital (kapitalna dobra).