Krimski rat

Krimski rat (1853-1856) bio je sukob između Rusije i alijanse koju su činile Velika Britanija i Francuska (1855. im se pridružila i Kraljevina Sardinija), oko toga ko će politički vladati na Srednjem Istoku kada Osmansko carstvo oslabi ili nestane.
Rat je počeo 1853. prvobitno između Rusije i Turske da bi se 1854. u njega uključile Belika Britanija i Francuska. Njihov prvi cilj bio je da spreče ruskog cara Nikolaja I koji je nameravao da iskoristi trenutnu slabost Osmanskog carstva kako bi rešio Istočno pitanje u korist Rusije, a drugi da uspostave ravnotežu snaga na Istoku.
Nizom ugovora počev od 1774. godine pa sve do sredine 19. veka, Rusija je sebi osigurala pravi zaštitnice hrišćana u Turskoj, Kada se uzme u obzir da su hrišćani u Carstvu bili brojna manjina, dolazimo do zaključka da je ruski uticaj na Porti morao biti velik.
Sredinom 19. veka deo Evrope i Osmanskog carstva zahvatio je talas revolucija. Rusija je u to vreme bila najveća kopnena sila u Evropi (to je bila posledica rata sa Napoleonom) i mogla je da ponudi vojnu pomoć državama koje su bile zahvaćene ustancima. Te ruske intervencije uzdrmaće njene dobre odnose sa Velikom Britanijom koja je polako odustajala od podrške Rusiji na istoku,kako su se njeni vlastiti interesi na tom području sve više širili. Iz tih razloga je Velika Bitanija promenila svoju politiku i sve do kraja veka će pružati pomoć Osmanskom carstvu u reformama koje su sprovođene za njegov opstanak.
Dakle, u ovom periodu moć Rusije, koju je ona demonstrirala u više navrata po shvatanju vodećih evropskih sila, trebalo je smanjiti i ukloniti njenu pretnju Turskoj za sva vremena.
Nakon sklapanja Jedrenskog mira 1829. godine, kojim je završen rusko-turski rat (1828-1829) Rusija je dobila pravo da okupira dunavske kneževine Vlašku i Moldaviju, pod izgovorom da sultan ne može da plati ratnu odštetu. Na taj način još jednom je potvrđena dominacija Rusije u istočnom pitanju kojim je ona suvereno vladala još od 1774. godine. Ruska uprava dvema kneževinama bila je uspešna na polju razvoja trgovine i zanatstva, ali za vreme nje nije došlo do poboljšanja položaja seljaka u njima i to je ostavilo povoda za događaje koji će uslediti tokom revolucionarnih godina sredinom veka.
Rusija je napustila dunavske kneževine nakon sklapanja sporazuma u Unkjar Iskelejsiju 1834. godine, zadovoljna uticajem koji ostavila na osmanskog vladara, ali i u samim kneževinama. Sam ruski uticaj na Porti nakon Rusko-turkog rata je tokom vremena sve više rastao i više nije mogao da promakne velikim silama, naprotiv, sve više je počeo da smeta, naročito Velikoj Britaniji koja se već uveliko borila za proširi svoje kolonije na dalekom istoku i da Tursku pretvori za tržište britanske robe. Godine 1838. potpisan je anglo-otomanski trgovinski između Turske i Velike Britanije kojim je ona otvorila tursko tržište za svoju robu. Od 1845. godine dolazi do velike ekspanzije uvoza i izvoza između ove dve države i Osmansko carstvo postaje sve značajniji činilac u britanskoj spoljnoj politici.
Za vreme revolucija u Evropi 1848/1849. godine izbili su ustanci i u Vlaškoj i Moldaviji, prouzrukovani teškim položajem seljaka u ove dve dunavske kneževine. Nakon izbijanja ustanaka iz kneževina su proterani ruski savetnici koji su bili zagovornici njihovih kneževa na Porti. Taj potez se nije dopao ruskom caru i upravo on je od Porte dobio zadatak da uguši ustanke.