Odrziva energetika

Uvod

Od samog početka razvoja ljudske zajednice, čovek je koristio prirodne resurse kao izvore energije. Kako je rasla ljudska zajednica, rasla je i potreba za energijom. Energija se može definisati kao „sposobnost vršenja rada“ i pojavljuje se u različitim oblicima. Može se svrstati u akumulisane oblike, koji su dugotrajniji, kao i prelazne oblike, koji su karakteristični po svojoj kratkotrajnosti. Upravo ovi kratkotrajni oblici su glavni izvori energije savremenog društva.
Industrijska revolucija i razvoj parne mašine te povećana potreba za energijom ubrzali su procese eksploatacije resursa. Pored drveta koji je kao ogrev služio od početka ljudske civilizacije, polako u upotrebu ulazi ugalj, za njim hidroenergija, pa nafta i prirodni gas. Nuklearna energija, dobijena fisijom atoma se dugo smatrala krajnjim rešenjem za dugotrajni i čist oblik energije, ali savremeni napredak tehnologije sve više čini energetski i ekonomski konkurentnu energiju koja se dobija iz obnovljivih izvora (biomasa, vetar, sunce).
Cilj rada je da pokaže energetske potencijale Srbije i da predstavi održivu viziju energetskog sistema Srbije. Sam rad je podeljen u tri celine, od kojih prva oslikava trenutno stanje u energetici Srbije, nastalo usled pozitivnih i negativnih praksi eksploatacije resursa. Drugi deo daje predviđanja potencijala razvoja energetske održivosti, a treći deo predstvalja zaključak.

Novi milenijum, prestanak ratova, početak tranzicije i pokušaj prelaska na ekonomski održive sisteme

Srbija u okviru treće Jugoslavije je u XXI vek ušla sa devastiranim energetskim sistemom. Prvo je raspad SFR Jugoslavije bitno uticao na razvoj energetskog sistema koji je funkcionisao kao celina u državi koje više nije bilo, a onda je na samom pragu novog milenijuma „humanitarnom“ intervencijom snaga NATO-a taj sistem vraćen na kapacitete iz sredine prošlog veka. Veliki izazovi su bili pred Srbijom, koja od oktobra 2000. godine ima demokratski izabranu vlast. Tek 2005. godine se donosi prva „Strategija dugoročnog razvoja energetike Srbije do 2015. godine“. Dva osnovna cilja reforme energetskog sistema su bili: (1) uspostavljanje novih kvalitetnih uslova rada, poslovanja i razvoja u proizvodnji i potrošnji energije, koji će podsticajno delovati na privredni razvoj Srbije, zaštitu životne sredine i integraciju u regionalno i evropsko tržište energije, i (2) obezbeđivanje sigurnosti i ekonomičnosti snabdevanja privrede i stanovništva energijom . Međutim, ovaj plan se pokazao kao previše optimističan iz nekoliko razloga koji su postali očigledniji kako je vreme prolazilo. Prvo nije se radilo na istraživanju novih nalazišta neobnovljivih izvora energije. Treba napomenuti prvo da Srbija nema mogućnost eksploatacije velikih količina lignita koji se nalaze u Kosovskom i Metohijskom basenu. Takva situacija stavlja pritisak na otkrivanje novih kopova. Posebna potreba postoji za pronalaženjam novih naftnih polja i ležišta prirodnog gasa. Rezerve kojima raspolažemo su male i sa malim procentom učestvuju u svekupnom energetskom bilansu domaćih primarnih energetskih izvora. Privredni razvoj Srbije je bio manji nego što je predviđeno, što je automatski uslovilo i manji stepen razvoja energetike. Elektro mreža je i dalje funkcionisala sa velikim gubicima u toku transporta električne energije, što je automatski vodilo manjoj energetskoj efikasnosti i velikim energetskim i ekonomskim gubicima. Povećanju sveukupne energetske neefikasnosti doprinelo je i korišćenje „prljavih“ i zastarelih tehnologija u industriji. Ono što je posebno uticalo na zastoj u razvoju energetike je neekonomsko formiranje cena. Nasleđe prethodnih režima kojima se upravljalo proizvodnjom energije je ostavilo dubok trag na formiranju cena energenata. Postojali su povlašćeni potrošači koji nikako nisu mogli da ostvare profit i naplate za korišćenje energenata nikad nisu izvršene. Čak i sama cena električne energije ekonomski nije omogućavala čak ni prostu reprodukciju sistema. Niskim cenama struje, tj. nerealnim obračunima pokušano je očuvanje socijalnog mira u narodu jer tranzicija ka ekonomski održivim cenama bi imala strahovit udar na platežnu moć stanovništva.