Budžetski rashodi

1. Određenje i suština budžetskih rashoda
Budžetski (javni) rashodi su istorijski vezani za državu i njene funkcije. Povećana uloga države je zahtijevala i povećanje troškova u budžetu, što je izazvalo sve veće interesovanje ekonomskih, a posebno finansijskih teoretičara za ova pitanja. Budžetski rashodi su neodvojivo vezani za funkcije države i javljaju se kao njihov pratilac.
U savremenoj finansijskoj literaturi mogu se sresti brojne definicije koje pokušavaju, na različite načine, da definišu i objasne pojam i suštinu javnih rashoda. Otuda, ne ulazeći u razlike i nijanse koje se mogu uočiti u različitom definisanju pojma javnih rashoda, treba posebno naglasiti da javni rashodi po pravilu predstavljaju zadovoljenje javnih potreba pomoću novca, odnosno javni rashodi su oni izdaci koje država čini u javnom interesu. U skladu sa navedenim, treba imati u vidu činjenicu da je za većinu definicija javnih rashoda karakteristično da polaze od dvije osnovne teze: prvo, javni rashodi služe za podmirenje javnih potreba, i drugo, u savremenim uslovima, javni rashodi su po pravilu izraženi u novcu.
Sve do početka 20. vijeka, u finansijskoj teoriji, a i u praksi nije se posvećivala odgovarajuća pažnja javnim rashodima. Glavni i skoro jedini predmet javnih finansija fokusiran je na izučavanje javnih prihoda. Finansijska teorija i praksa s početka 20. vijeka počinje da smatra da javne rashode treba uključiti u javne finansije, ali da to uključivanje mora biti ograničeno. Javni rashodi danas predstavljaju veoma efikasan instrument ukupne ekonomske i socijalne politike savremene države. Oni se više ne tretiraju kao akt potrošnje, već kao racionalno korišćenje bogatstva, tj. društvenog proizvoda.
Savremena finansijska teorija svoja izučavanja temelji na stavu da su podjednako važni i ravnopravni i javni rashodi i javni prihodi. Postavlja se pitanje da li treba prvo izlagati materiju javnih rashoda ili javnih prihoda. Javni rashodi su sinonim za javne potrebe koje se upravo zadovoljavaju angažovanjem sredstava javnih prihoda. Pošto javne potrebe omogućuju egzistenciju i razvoj određene državne zajednice, neki smatraju da je najprije nužno definisati obim potrebnih sredstava za njihovo zadovoljenje, pa tek poslije toga prići razradi modaliteta kojima će se prikupiti tako određena sredstva. Drugi smatraju da prvo treba definisati obim sredstava koji se mogu prikupiti u svrhu zadovoljenja javnih potreba (javni prihodi), pa tek onda izvršiti alokaciju tih sredstava (javni rashodi).
Savremena teorija zauzima stanovište da je rashode potrebno posmatrati paralelno sa prihodima. Na ovaj način može se steći realna slika o veličini poreskog tereta i eventualnim mogućnostima povećanja poreske presije. Fiskalna teorija upoređuje finansijsku aktivnost države sa filtrom, koji od privrede i stanovništva crpe finansijska sredstva, i to putem poreza ili drugih kategorija državnih prihoda, da bi se putem rashoda ova sredstva vratila nazad privredi i stanovništvu.