Ekološko pravo

ТЕМА-5: IZVORI EKOLOŠKOG PRAVA

U duhu zapadne pravne kulture pod izvorima prava (fontes iuris) podrazumevaju se (šire) regulativne celine koje sadrže pravna pravila zasnovana na opštim i diferencijalnim načelima, iza kojih stoji državna prinuda u obliku pravne sankcije.
Izvori prava se tradicionalno dele na: pisane i nepisane. Izvori ekološkog prava se još dele na: materijalne i formalne. Ta podela je u pravnoj literaturi najzastupljenija.
Pod materijalnim izvorom ekološkog prava trebaju se razumeti društveni uzroci, odnosno društveni činioci koji stvaraju pravo tj. pravila ponašanja. Premda ih je vrlo teško odrediti priklonićemo se Krbekovom shvaćanju i to su: metajuridički faktori, tj. razna politička načela, shvaćanja društvenih i ekonomskih odnosa, pogledi na svet, običaji, pravičnost i moral, pravni osećaji, religijska shvatanja i slično. Oni utiču na oblikovanje određenog pravnog poretka. Materijalni izvori prava dobijaju zbog toga i atribut primarnih izvora jer neposredno deluju na donosioca pravnog akta.
Apstraktni i generalni imperativi ljudskog ponašanja, oblikovani u pravne norme tj. pravni propisi, predstavljaju formalni izvor prava.
Kada razmatra pravne izvore prava, pravna nauka razmatra prioritetno formalne izvore prava tj. pravne propise. Shodno tome, i izvori ekološkog prava razmatraju se prvenstveno u njihovom formalnom značenju.
Formalni izvori ekološkog prava su: ustav, zakon, ratifikovani međunarodni ugovori, podzakonski akti, autonomni opšti akti, običaj, moral, pravni značaj sudske prakse i uloga pravne nauke.
Ustav (constitutio) je najviši pravni akt svake države. Ustavne norme po pravilu daju samo opšti okvir za regulisanje materije iz domena zaštite životne sredine. One garantuju pojedina prava čoveka i građanina, određuju uslove pod kojima prava mogu ograničiti i garantuju pravo na pravnu zaštitu.
Zakon je najznačajniji izvor ekološkog prava u pravnim sistemima evropskog kontinentalnog tipa. Najveći broj pravno relevantnih pitanja je uređen upravo zakonskim normama. Kao što je poznato, pravila iz drugih izvora su pravno obavezujuća samo ako zakon upućuje na njih ili ostavlja mogućnost da budu primenjena.
Pod međunarodnim ugovorima se podrazumevaju sporazumi koje u pisanom obliku zaključuje država sa jednom ili više zemalja, odnosno jednom ili više međunarodnih organizacija, a u skladu sa načelima i pravilima međunarodnog prava. U pravnoj teoriji i zakonodavstvu se pravi razlika između međunarodnih ugovora u užem smislu, na osnovu kojih za ugovorne strane nastaju određene obaveze, i pratećih dokumenata tzv. administrativnih ugovora koji takve obaveze stvaraju.
Pod podzakonskim aktima se podrazumevaju opšti akti niži od zakona: uredbe, odluke, naredbe, uputstva i sl. Pomoću njih se razrađuju zakonske norme i stvaraju uslovi za potpuniju primenu zakona.
Autonomni opšti akti se od podzakonskih akata razikuju samo po donosiocu. Njih ne donose državni organi, već privredni i drugi subjekti koji su ovlašteni da u granicama određenim ustavom i zakonom samostalno urede pojedina pitanja koja se odnose na njihov pravni položaj, unutrašnju organizaciju i sl. U autonome akte spadaju:statuti, pravilnici i sl.
Običaj je opšte pravilo nastalo dugotrajnim ponavljanjem nekog ponašanja u istovrsnim situacijama, koje su pripadnici određene zajednice prihvatili kao merodavno za ubuduće.
Pod moralom se najčešće podrazumeva skup načela i pravila ponašanja proisteklih iz sistema vrednosti određene zajednice, čije nepoštovanje povlači specifične sankcije u vidu griže savesti, bojkota okoline, prezira i sl.
Pod sudskom praksom se podrazumevaju odluke (presude i rešenja) koje sudovi donose u vezi sa predmetima iz svoje nadležnosti. Sudovi sude tako što konkretan slučaj podvode pod opštu pravnu normu sadržanu u ustavu, zakonu ili drugom opštem aktu.
Pravna nauka ili doktrina je skup naučnih mišljenja o tome kako pravo glasi i kako bi ubuduće trebalo da glasi. Do takvih saznanja se dolazi uz pomoć posebnih naučnih metoda po kojima se naučna misao razikuje od laičkih razmišljanja.
ТЕМА-6: RAZVOJ MEĐUNARODNOG EKOLOŠKOG PRAVA DO
ŠTOKHOLMSKE KONFERENCIJE 1972. GODINE

Prvim međunarodnim ugovorima o zaštiti i očuvanju okoline bile su obuhvaćene međunarodne reke i jezera. Nakon Bečkog kongresa 1815. godine zaključen je niz međunarodnih ugovora o podeli ribolovnih prava na rekama, kontroli plovidbe i o uređenju drugih načina upotrebe i iskorištavanja međunarodnih reka, u kojima se zalazi i u pitanja zaštite okoline.
Prvi napori za očuvanje ribljih vrsta u moru počeli su tridesetih godina 19. veka, a prvi pokušaj da se međunarodnim merama zaštite kopnene divlje životinje bila je Deklaracija o zaštiti ptica korisnih za poljoprivredu, koju su 1875. potpisale Austro-Ugarska i Italija.
Međunarodni ugovori zaključeni početkom prošlog veka bili su posvećeni prevashodno zaštiti međunarodnih reka i uređenju ribolova u njima, te zaštiti komercijalno vrednih vrsta na moru i kopnu.
Vojno, kao i korištenje atomske energije u civilnom sektoru prouzrokovali su usvajanje prvih međunarodnih ugovora o kontroli nuklearnog naoružanja, kontroli upotrebe nuklearne energije u miroljubive svrhe te o kontroli odlaganja radioaktivnog otpada.
Delovanje država na međunarodnom planu usmereno na zaštitu i očuvanje okoline jača krajem šezdesetih godina prošlog veka pod uticajem rastuće svesti o potrebi zaštite i očuvanja okoline. Na razvoj svesti uticali su brojni ekocidi (ekološke katastrofe) koji su imali snažan negativni uticaj na tlo i vode, kao i na ljudsko zdravlje (otrovanje živom ispuštenom u more u Japanu, posledice upotrebe DDT-a u poljoprivredi, tankerske nezgode s katastrofalnim posledicama za morsku okolinu itd.). Kroz te dogadaje se promenilo poimanje onoga što se smatralo rutinskim rizikom i s velikom se pažnjom, pa i panikom, počele spoznavati i druge slicne pretnje. Postalo je jasno da nisu dovoljne samo jednostrane akcije država, propisi na nacionalnom nivou ili akcija ograničenog broja država, nego da je potrebno hitno sistemski, planski i koordinisano delovanje država na međunarodnom nivou.
Dakle, međunarodno ekološko pravo je deo međunarodnog prava koji se sistemski razvija tek u novije vreme, nakon Konferencije UN o čovekovoj okolini, održane 1972. u Štokholmu, iako se prvi međunarodni ugovori o zaštiti i očuvanju okoline zaključuju već u 19. veku.