Društveni aspekri evropskih integracija Republike Srbije i procesi globalizacije

UVOD

Društvena integracija je proces međusobnog povezivanja pojedinaca ili društvenih grupa i njihovog uklapanja u neku veću, relativno skladnu društvenu celinu. Jačanje društvene integracije vodi do takvih obrazaca ponašanja koji su primereni društvenim normama i do skladnog i efikasnijeg funkcionisanja grupe, a gledano subjektivno, do povećanja zadovoljstva pojedinca, prihvatanja zajedničkih simbola i razvijanja identiteta grupe. Društvena integracija se šire shvata kao složeni implusivni proces.
Analiza teorijskih i društvenih osnova evropskih integracija jeste jedna od najznačajnijih tema u teoriji društva s početka XXI veka. Nakon perioda optimizma i uzleta ove ideje, nastupio je period kritičkih preispitivanja stvarnosti i same mogućnosti za nastavak evropskih integracija, koji je, s jedne strane, rezultat naglog proširenja Unije sa deset novih članica, a s druge posledica potrebe za redefinisanjem pravaca daljih integracija, pogotovo posle neuspeha oko usvajanja Ustava Evropske unije.
U regionalnom kontekstu, zemlje zapadnog Balkana svoje naučne potencijale angažuju na problemima i regionalne integracije i integracije svake od zemalja u evropsku zajednicu naroda. S obzirom na ozbiljnost političkih problema na putu integracije (status Kosova i Metohije, budućnost Državne zajednice, saradnja s Hagom, novi ustav), ostali problemi, teorijski i društveni, često se procenjuju kao manje važni.
Posledica toga jeste ne samo nekritičko preuzimanje tuđih modela i iskustva, već, mnogo češće, pogrešno percipiranje smisla i značaja promena obrazaca ponašanja i promena u sasvim konkretnim sferama društva, za celokupni problem integracija.
Brojne rasprave o globalizaciji podelile su političare, ekonomiste, naučnike i filozofe. Na jednoj strani su oni koji smatraju da je globalizacija nužnost, objektivan i spontan proces, zahuktala mašina koja stvara novu mapu sveta i koju niko ne može zaustaviti. Pristalice globalizacije smatraju da je to proces koji vuče ka društvenom progresu u svim njegovim aspektima (ekonomsko-političkom, tehnološkom, kulturno-naučnom), doprinoseći da svi (i bogati i siromašni) postaju bogatiji.
Na drugoj strani su oni koji smatraju da je globalizacija isključivo Projekat dominacije Zapada, nove imperijalne politike i amerikanizacije sveta. Dok za jedne globlizacija označava integraciju sveta i stvaranje globalne ekonomije i kulture, za druge ona označava podele i sukob civilizacija. Za dobitnike ona predstavlja civilizacijski napredak, dok je za gubitnike destruktivna sila, koja produbljuje jaz između bogatih i siromašnih, stvarajući uslove da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji.
U celini gledano globalizacija sa sobom nosi brojne pozitivne, a li i veoma značajne negativne posledice, koje izazivaju znatan otpor pre svega u nerazvijenim ali i u nekim razvijenim zemljama. Proces globalizacije je neumoljiv i teško zaustavljiv i zbog toga na margini ostavlja sve one zemlje koji mu se suprotstavljaju. Zbog toga se procesu globalizacije, više silom ekonomskih nužnosti nego dobrovoljno, prepuštaju i zemlje koje su njegovi javni kritičari.
Na osnovu iznetog može se konstatovati da je osnovna karakteristika globalizacije sveobuhvatnost prostora, ekonomije, politike, kulture, stanovništva i ostalih faktora društvenog života u svetskim razmerama. Nosilac ili protagonista globalizacije je zemlja, odnosno država koja se u datim društveno – ekonomskim, političkim, vojnim, tehnološkim, kulturnim, demografskim i ostalim okolnostima javlja u ulozi globalne super-sile, a to su danas SAD.
U svakom slučaju izbor nije nimalo lak, a rezultat je u startu neizvestan, jer je odabrani put, put bez povratka.