Faktori koji utiču na ponudu i potražnju

Uvod – neophodnost proizvodnje

Proizvodnja materijalnih dobara je uslov opstanka ljudskog društva. Ako posmatramo savremeni svet oko sebe možemo uočiti ogroman broj različitih proizvoda koji služe za zadovoljenje ljudskih potreba. Svi ti proizvodi su rezultat rada proizvođača koji su stručno osposobljeni i opremljeni neophodnim sredstvima za proizvodnju i odgovarajućim tehnologijama (know how).
Oni na najcelishodniji način, odnosno uz najniže troškove stvaraju materijalna dobra koja su svakog dana sve mnogobrojnija i raznovrsnija kao što su i ljudske potrebe sve raznovrnsije. Priroda nam nudi vrlo malo dobara koja se mogu neposredno koristiti bez da se na njih dodatno deluje ljudskim radom.
Slikovitije rečeno, u prirodi ne postoji “Drvo iz zemlje Dembelije”, sa čijih grana možemo ubrati hleb, košulju, računar, automobil, ili bilo koji proizvod za koji je potrebna prethodna obrada. Svi ovi proizvodi i još mnogi drugi koji nas okružujunastali su u procesu proizvodnje gde ljudi prerađuju prirodna dobra i oblikuju ih i prilagođavaju svojim potrebama.
Dakle, još od najstarijih vremena ljudi su se trudili da preurede prirodu sa unapred određenim ciljem pa je zato njihov rad svesna i svrsishodna delatnost. Proces proizvodnje uvek ima društveni karakter, tj. proizvodi se u društvu i za društvo.Proizvodnja nije sama sebi cilj jer ljudi proizvode svoga rada moraju da međusobno razmenjuju, raspodeljuju i troše pa zato materijalna proizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja čine povezane delove jedinstvenog procesa društvene proizvodnje.Savremeni čovek nije u stanju da stvori sebi sve što mu je potrebno, već proizvodi ono što ume najbrže i najkvalitetnije, a onda rezultate rada menja sa drugim ljudima koji su specijalizovani za nešto drugo. Da bi došlo do te razmene čovek je morao da ponudi višak proizvedenih dobara (koji ne može sam da se potroši) i da nađe drugog čoveka koji je bio spreman da prihvati (kupi, plati) taj proizvod.
Gde se ovo dešava, i kako?Sve je počelo još u prvobitnoj ljudskoj zajednici kada su se, npr. sreli čovek koji je imao višak uštavljenih koža i čovek koji je imao veći broj napravljenih strela (razmena robe za robu).
Oblici izražavanja vrednosti različitih vrsta roba

Kao što je u uvodnom delu ovog rada navedeno, sve je počelo u praskozorje ljudske civilizacije kada su se srela dva čoveka i razmenili svoja materijalna dobra. Ovo je bio prvi i najjednostavniji oblik izražavanja vrednosti robe kada se jedinica neke robe trampila za manju ili veću količinu neke druge robe.
Proizvodne snage u prvobitnoj ljudskoj zajednici su se sve više razvijale, pa su i pojedina plemena počela da proizvode određeni proizvod više nego što im je bilo potrebno i namenila ga za razmenu sa drugim plemenima. Međutim, pošto se želje učesnika u razmeni nisu uvek poklapale, spontano se tražila jedna roba koja će preuzeti ulogu opšteg ekvivalenta razmene. To znači da su pomoću nje sve druge robe mogle izražavati svoju vrednost. Ovaj opšti oblik vrednosti je time da se pronađe jedna roba koja se rado prihvata kao zamena za sve druge robe.
Na različitim geografskim područjima i u različitim kulturama, kao opšti ekvivalent razmene, pojavili su se različiti proizvodi. Tako se došlo do rešenja da se na određenoj teritoriji i u određeno vreme sve robe mogu vrednosno izraziti kroz jednu robu. Četvrti korak je tragao za mogućnošću razmene roba između različitih teritorija jer je došlo do većeg broja proizvoda namenjenih razmeni. Potreba efikasnijeg funkcionisanja robne proizvodnje jeste da se pronađe roba koja će na svim teritorijama izražavati vrednost svih drugih vrsta roba.
Roba koja postaje univerzalniekvivalent oličena je u zlatu. Zlato ima određena fizička i hemijska svojstvakoja ga preporučuju da bude svuda prihvaćen kao ekvivalent, a to su:
– u malim količinama predstavlja veliku vrednost
– pogodno je za prenošenje na dalje destinacije
– homogeno je i trajno

Vremenom su države počele sa kovanjem zlatnika, ali i metalnog novca iz praktičnih razloga. Tako se došlo do monete, koja predstavlja kovani novac čiji naziv, kvalitet, oblik i masu određuje država. Pomoću novca se izražava vrednost svih roba. Pored svake robe u prodavnicama stoji etiketa sa njenom cenom; Cena je novčani izraz veličine vrednosti robe. Onase formira na tržištu pod uticajem ponude i potražnje.