Medjunarodna mobilnost radne snage

UVOD:

Preseljenje zbog bolje poslovne prilike, čak i izvan matične države, vrlo je uobičajeno u razvijenijim zemljama EU, a u SAD-u gotovo svakodnevnica. Skorim ulaskom Srbije u EU i otvaranjem tržišta rada za očekivati je da će se takav trend proširiti i kod nas. Pitanjem „Koji su glavni faktori zbog kojih biste pristali promeniti prebivalište?“ utvrđeni su glavni motivatori preseljenja kao sto su: veća plata, finansijske beneficije, bolji kvalitet zivota, mogućnost ličnog razvoja, napredovanja ili čak zanimljiviji posao. Predmet rada je razmatranje promena na tržištu rada koje nastaju kao posledica prilagođavanja društvenim, ekonomskim, političkim i demografskim promenama u savremenom svetu. Razvoj novih tehnologija i ekonomije znanja sve više ističe kvalitet radne snage kao faktor poboljšanja konkurentnosti jedne privrede na svetskom tržištu. Sa druge strane, masovna nezaposlenost se javlja kao jedan od najznačajnijih problema razvoja modernog društva.
U prvom delu koji nosi naziv rad kao faktor proizvodnje daje se osnovna definicija rada I teorije o radu da bi smo lakše razumeli suštinu teme I istoriju samog  procesa rada.
U drugom delu se govori o procesu migracija I njegovom uticaju na svetsko tržište rada. U okviru ovog dela dat je I šematski prikaz prostog modela gde se objašnjama uticaj migracije na  granični proizvod rada u primeru dve proizvoljno  izabrane države.
Treći deo govori o negativnim posledicama migracija gde je glavni argument gubitak radne snage I odliv mozgova.
Četvrti deo je sveden na dokazivanje teorijske osnove na praktičnom primeru u okviru dve studije slučaja.

1.Rad kao faktor proizvodnje

Ne može biti proizvodnje bez upotrebe resursa, prirodnih (koje daje priroda) i onih koje stvaraju ljudi(kao sto su proizvodne mašine, zgrade, sirovine). Rad predstavlja sve forme ljudskih inputa, fizičke i psihičke, u tekućoj proizvodnji dobra i usluga. U stvari, to je vreme koje ljudi utroše radeći u preduzećima, na farmama, podučavajući u školama ili istražujući u institutima i laboratorijama. Ljudski rad može biti konkretni i apstraktni. Konkretni je znanje ili umieće prilikom stvaranja novog proizvoda. Apstraktni ljudski rad je trošenje ljudske energije i vremena prilikom izvođenja konkretnog ljudskog rada.   Postoje mnogi teoretičari koji su davali definiciju rada. U staroj Grčkoj mislioci se dele na one koji veličaju manuelni rad i takozvane “aristokrate rada”. Prvoj grupi pripadaju Hesoid, Demokrit, Sokrat i stoici, a drugoj Platon, Ksenofon i Aristotel.  Hesoid, ratar i pesnik iz Akre u Beotiji, bio je jedan od prvih mislilaca u istoriji ( VIII vek p.n.e) koji se bavio problemom rada. Kao najviši ljudski ideal,on ističe ideal radljivosti, odnosno samo pragalaštvom i radinošću može se obezbediti opstanak, uspeh i sreća. Takođe, on podseća da ljudi i bogovi mrze onog ko je neradan i da marljivima, uz bogatstvo, idu časno ime i slava. Primetno je da Hesoid povezuje ideal radinosti sa idealom slobode.  Za Demokrita rad i napor su jedan od uslova postizanja blaženstva. Učenje stoika o jednakosti ljudi je sažeto u stavu da niko nije od prirode rob i da se plemenitost može dokazati samo radom. Ropstvo je nemogućnost slobodnog i samostalnog delanja. Panatije poručuje da su stvari koje čoveku donose korist proizvod ljudskog rada, a Seneka traži da filozofija uči radu.  Čak i rimski imperator i filozof Marko Aurelije ističe rad kao najbolje sredstvo protiv sudbine i nesreće. Nesvojstveno jednom caru on savetuje one koji su jutro dočekali mrzovoljni: «Pomisli, budim se da radim kao čovek». Ciceron u svom spisu «O dužnostima» navodi razloge za preoblikovanje prirode radom i uviđa da nije samo proizvodnja materijalnih dobara zavisna od ljudskog rada, nego je to i celokupna oblast civilizacije: medicinska nega, građevinarstvo, uređenje gradova, regulacija reka, brodarstvo, trgovina.  Suprotno navedenim shvatanjima, “aristokrati rada” smatraju da su svi oblici manuelnog rada, pa čak i umetnočko stvaranje, ispod filozofije i politike. Samim tim, manuelni rad nije dostojan slobodnog čoveka i svako ko se njime bavi zaslužuje prezir.  Poznata je Platonova koncepcija idealne države i podela građana na filozofe- upravljače, vojnike i radnike prema prirodnim mogućnostima i sklonostima. Aristotel je smatrao da država koja hoće da bude najbolja ne sme dati svim ljudima građanska prava jer onaj ko se bavi manuelnim radom ne može da neguje vrlinu i živi životom nedostojnim čoveka. Tako, za razliku od Platona, koji polazi od prirodne nejednakosti ljudi, Aristotel opravdava robovlsničke odnose i robovski rad njihovom nužnošću. Kito ističe da nema takve stvari kao što je «rad» sam za sebe već sve zavisi od toga kakav je posao i da li omogućava čoveku da bude svoj gospodar.  U srednjevekovnoj Srbiji socijalna struktura se u osnovi poklapa sa klasnom podelom tog doba. Kao i u drugim državama, svojina nad zemljom je predstavljala osnov ekonomske i političke moći pojedinca,  Najpoznatiju definiciju dao je David Rikardo u svojoj teoriji raspodele