Razvojni potencijal agroindustrijskog kompleksa Srbije

Vojvodina u proteklih osamnaest godina, nije uspela da izgradi odgovarajuće društveno-ekonomsko okruženje, koji bi pozitivno i regularno odgovorilo na izazove tranzicionog šoka u agro-industrijskom kompleksu. Prema mišljenju autora, problem završetka tranzicije agro-industrijskog kompleksa u Vojvodini treba posmatrati u kontekstu tri fenomena.

Prvi je da bi potpuno korišćenje resursa agro-industrijskog kompleksa Vojvodine omogućilo višestruko veću proizvodnju od apsorpcionih mogućnosti nacionalnog tržišta, što nužno podrazumeva njegovu izvoznu orijentaciju, ali i radikalno organizaciono, proizvodno, tehnološko, vlasničko i kadrovsko prestruktuiranje – da bi uopšte moglo doći do obnavljanja proizvodnje na predtranzicionom maksimumu i razvoja . Kvantitativno obnavljanje proizvodnje po nasleđenoj strukturi jednostavno nije moguće – jer spoljna tržišta ne prihvataju (po kvalitetu i cenama) proizvode koji dominiraju u aktuelnoj strukturi ponude agro-industrijskog kompleksa Vojvodine.

Drugi je da metodologija određivanje sadržaja ciljeva i akcija Strategije unapređenja konkurentnosti u funkciji završetka tranzicije agro-industrijskog kompleksa Vojvodine predstavlja kompleksan i složeni ekonomski, socijalni i politički fenomen u kome su prisutni brojni ograničavajući faktori egzogenog karaktera, koji se ne mogu u potpunosti neutralisati dejstvom ekonomske, socijalne i ruralne politike. Nejasni ciljevi tranzicije i uništenje nasleđenih agro-industrijskih kombinata su samo potencirali problem neekonomskog pristupa u određivanju uloge spoljno-ekonomskih odnosa u formiranju modela proizvodnje, prerade i prometa agro-industrijskog kompleksa Vojvodine, a koji se u osnovi protežu još od kraja šesdesetih godina prošlog stoleća, odnosno, od trenutka kada je registrovano trajnije smanjenje njegovog učešća u svetskom izvozu.