Zdravstveno osiguranje

UVOD

Pojam zdravstvene zaštite obuhvata organizovanu i sveobuhvatnu delatnost društva u cilju očuvanja zdravlja građana. Pored zdravstvenih usluga, ovaj pojam uključuje i područje upravljanja i finansiranja u svim segmentima društva koji su značajni za socijalnu sigurnost i zaštitu stanovništva. Zdravstveno osiguranje predstavlja posebni oblik društvene organizovanosti pri kojoj se pacijenti osiguravaju od rizika oboljevanja i povređivanja , posredstvom ustanova zdravstvenog osiguranja, koje preuzima taj rizik na sebe nadoknađujući štetu osiguraniku u slučaju odštetnog zahteva. Začetke modela obaveznog zdravstvenog osiguranja u formi koja je prisutna i danas, postavio je Bismarck-ov sistem socijalnog osiguranja. On počiva na doprinosima koje u „bolesničke kase“ uplaćuju zaposleni i poslodavci. Posle Drugog setskog rata u Engleskoj se uspostavlja Beveridge-ov model ili sistem nacionalne zdravstvene zaštite koji počiva na obaveznom zdravstvenom osiguranju finansiranom iz državnog budžeta na osnovu poreza. U zemljama sa socijalističkim društvenim poretkom razvijen je Semaškov model socijalističkog zdravstvenog osiguranja kao pandan Beveridge-ovom modelu, samo sa ideološkom razlikom.

2. OBAVEZNO ZDRAVSTVENO OSIGURANJE

Obavezno zdravstveno osiguranje je osiguranje kojim se zaposlenima i drugim građanima obuhvaćenim obaveznim zdravstvenim osiguranjem obezbeđuju pravo na zaštitu i pravo na novčane naknade za slučajeve utvrdene ovim zakonom.
Obavezno zdravstveno osiguranje organizuje se na načelu solidarnosti i uzajamnosti kao i drugim načelima.
U sprovođenju obaveznog zdravstvenog osiguranja primenjuju se načela zdravstvene zaštite i ostvaruju prava pacijenata, utvrđena zakonom kojim se uređuje zdravstvena zaštita.
Obavezno zdravstveno osiguranje obezbeduje se i sprovodi u Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje i u organizacionim jedinicama Republičkog zavoda.Zavod, to jest njegova filijala i davaoci zdravstvenih usluga zaključuju ugovore, po pravilu na godinu dana, u vezi sa realizacijom zdravstvene zaštite osiguranika.Ugovorom se utvrduju i način plačanja zdravstvenih usluga plačanje po jednom opredeljenom licu (tzv.„kapitacija”). plačanje po slučaju (po epizodi bolesti), plačanje po cenama pojedinačnih zdravstvenih usluga, otkupom plana rada davalaca zdravstvenih usluga.
Obavezno zdravstveno osiguranje obuhvata:

• osiguranje za slučaj bolesti i povrede van rada,
• osiguranje za slučaj povrede na radu ili profesionalne bolesti.

Socijalno zdravstveno osiguranje je ugovor između klijenta i osiguranja. po kojem, kad se desi ono protiv čega smo osigurani, osiguranje je u obavezi da plati odredenu sumu ososiguraniku ili najčešče, da u potpunosti ili delimično povrati troškove davaoca zdravstvenih usluga (SZO).
Dve karakteristike razlikuju socijalno od privatnog osiguranja.Prvo socijalno osiguranje je obavezno.Svako u određenoj grupi mora da bude osiguran i da plati određenu sumu novca za doprinos.Zdravstveni doprinosi se zasnivaju na solventnosti. a pristup zdravstvenoj zaštiti zavisi od potrebe.Obično, doprinosi za zdravstveno osiguranje se računaju kao procenat bruto ličnog bez uzimanja zdravstvenog rizika u obzir.

Kad osoba plati doprinos ona onda ima pravo na određene beneficije(zdravstvene usluge, bolovanje itd.).Drugo, socijalno osiguranje i beneficije su propisani u zakonu i podzakonskim aktima.Zbog toga govorimo o socijalnom ugovoru između pokrivene populacije i sistema.Osigurana lica se slažu da plate određenu sumu novca, uz uverenje da če taj biti koriščen na fer i efikasan način, kako bi se finansirala zdravstvena zaštita i svi oni koji su deo tog sistema.
Socijalno osiguranje nije smišljeno da obezbedi univezalnu pokrivenost stanovništva. Večina osiguravajućih paketa obezbeđuje pokriće radnika u formalnom sektoru.Kada neka zemlja želi da obezbedi univerzalno pokriče, vlada mora da koristi sredstva iz opšteg dohotka kako bi dotirala doprinose za penzionere, siromašne…
Neki ekonomisti posmatraju socijalno osiguranje kao program koji se finansira iz poreza, uglavnom zato što je plačanje doprinosa obavezno.Medutim. postoje veoma bitne razlike između se finansira od doprinosa od opšteg poreza i socijalnog osiguranja:
Socijalno osiguranje nije pravo svih ljudi, već pokriva samo one koji na njega imaju pravo i bar minimum zahteva u smislu doprinosa.
Ljudi shvataju da plaćaju premije za doprinose u zamenu za pravo na beneficije.
Plaćeni doprinosi su obeleženi za programe i odvojeni od opšteg poreza.Od socijalnog osiguranja se očekuje da održi svoju solventnost i tako obezbedi veću transparentnost i prema ljudima.

Mogučnost implementacije je jedna od najprivlačnijih karakteristika u programima zdravstvenog osiguranja.Teoretski, ljudi su voljniji da plaćaju doprinose za zdravstveno osiguranje ukoliko znaju da će biti upotrebljeni za usluge zdravstvene zaštite, a ne u neke druge svrhe.U suštini često se na fondove zdravstvenog osiguranja gleda kao na još jednu u nizu vladinih funkcija.

Osiguranje je jedan od oblika udruživanja rizika, i to takav da dobro odgovara vrstama finansijskih rizika povezanih sa bolešču.Za odredenu, manju novčanu uplatu na početku jednog perioda osiguranik se slaže da kompenzuje pojedinca na specifičan način, ukoliko bi se osigurani slučajevi i desili.

Rizik se može udružiti samo za stvari koje mogu da se kupe.Zato što samo zdravlje ne može da se kupuje, na primer, grupa pojedinaca ne može osiguraniku da da malo od svog zdravlja na početku godine kao garanciju da neče doživetu ozbiljnu bolest tokom godine. Nije moguće udru