Životno osiguranje

1. UVOD
Ako uzmemo u obzir jednu od definicija koja glasi: „Osiguranje predstavlja udruživanje lica izloženih istoj opasnosti s ciljem da zajednički podnesu štetu za koju se unapred zna da će, prema teoriji verovatnoće, zadesiti samo neke od njih.“, dolazimo do zaključka da suština osiguranja leži u načelu uzajamnosti.
Preko osiguranja se izjednačavaju i izravnavaju rizici na prihvatljivom, lako podnošljivom nivou. Upravo načelo uzajamnosti predstavlja osnov za pojedine oblasti osiguranja kakvo je i zivotno osiguranje.
U ovom radu posvetićemo se detaljnije životnom osiguranju. Danas je osiguranje, prevalivši nekoliko milenijuma razvoja i prošavši više faza, visokarazvijena društvena delatnost, ekonomska ustanova koja nadoknađuje štete nastale usled dejstva rušilačkih prirodnih sila, nesrećnih slučajeva i mnogih drugih događaja.
Ono obezbeđuje ekonomsku zaštitu osiguranicima, pravnim i fizičkim licima, od štetnih dejstava i poremećaja do kojih dolazi nastankom osiguranog slučaja ili ostvarenjem osiguranog rizika. Prirodne sile, koje čoveku pružaju beskrajne mogućnosti za stvaranje povoljnijih materijalnih uslova za život su ćudljive, pa ruše ono što čovek stvara ili ugrožavaju i sam njegov život. Na taj način u društvu nastaju imovinske štete, ili se remete ekonomski uslovi za život čoveka .
Na razvoj životnog osiguranja utiče, pre svega, ekonomska stabilnost kao razvijeniji životni standard. Naime. razdoblje od 1981. do 1990. godine karakterišu
zaoštreni ekonomski problemi ispoljeni kroz visoku stopu inflacije, depresijacije domaće valute u odnosu na strane valute, uvoznu zavisnost opreme i repromaterijala, što je u uslovima velike zaduženosti prema inostranstvu, uslove privređivanja činilo jos težim. U uslovima ekonomske stabilizacije i sprovođenja širokih mera štednje.
Na obuhvatnost osiguranja i stepen naplate premije osiguranja uticala su i nepovoljna kretanja likvidnosti korisnika društvenih sredstava .
Nesrećni slučajevi izazivaju: štete, povrede, traume i odnose ljudske živote. Ekonomske posledice takvih i nedaća otklanjaju se putem osiguranja. Osiguranje je institucija koja nadoknađuje štete nastale u društvu i privredi ili kod ljudi, usled dejstva prirodnih sila i nesrećnih slučajeva. Putem osiguranja se unapred obezbeđuje i materijalna sigurnost čoveku, ako mu se (ili onome koji ga izdržava) desi kakva nesreća, bolest, smrt i sl. Cilj osiguranja je ekonomska sigurnost.
Reč osiguranje potiče od prideva siguran (italijanski si curo, latinski securus) koji u najširem smislu označava: bezbedno, jamačno, pouzdano; ali se ipak u našem jeziku koristi reč osiguranje.
Počeci osiguranja za slučaj smrti imaju korene u daleke prošlosti; (2.500 godine pre nove ere), egipatski zidari kamena su organizovali društvo radi prikupljanja sredstava za plaćanje troškova lečenja i pogreba svojih članova; 400 godine pre nove ere u Grčkoj su organizovana društva za pogreb. Ova društva su finanisrana doprinosom članova, a u slučaju smrti članova društvo je snosilo troškove pogreba sa troškovima potreba udovica i udovaca. Rimska društva za pogreb i pomoć (Collegia) služila su istoj funkciji. Ovi primeri ukazuju da je zbog ekonomske sigurnosti već u prvim društvima u kojima se pojavila robna razmena, bio je usvojen koncept podele rizika između članova grupe.
Prva polisa životnog osiguranja je bila zasnovana na principima pomorskog osiguranja i bila je izdata od strane pomorskih osiguravača u Londonu 1536. godine. Ova polisa je bila jednogodišnja i bila je naznačena na iznos od 400 funti.