Tehnička dijagnostika- merenje električnih parametra

Uvod:
Tehnička dijagnostika
Tehnička dijagnostika pripada održavanju prema stanju sa kontrolom
parametara, a njene “usluge” koristi i održavanje prema stanju sa
kontrolom pouzdanosti.
Proces dijagnoze predstavlja višestruko prenošenje na tehnički sistem
određenih uticaja-ulaznih signala i višestruko merenje i analizu odzivaizlaznih
signala. Ulazni signali mogu da potiču od sredstava za dijagnozu i
pojavljuju se kao spoljašnji i najčešće su definisani algoritmom
funkcionisanja sistema. Merenje i analiza izlaznih signala tehničkog
sistema uvek se ostvaruje sredstvima za dijagnozu koja mozemo podeliti u
tri grupe: ugrađena, prenosna i stacionarna. Osnovni cilj tehničke
dijagnostike je organizacija efektivnih procesa dijagnoze, odnosno
određivanje stanja tehnickog sistema.
Osnovna pretpostavka je da se stanje oštećenosti sastavnog dela i
“rezerve upotrebljivosti” pomocu tehničke dijagnostike mogu dovoljno
tačno odrediti. Dalje se pretpostavlja da su troškovi dijagnostike nozi od
dobijenih ušteda koje se postižu boljim korišćenjem “rezerve
upotrebljivisti”.
Da bi se efikasno koristilo sa svim prednostima, održavanje prema stanju
sa kontrolom parametara potrebno je poznavati i odrediti granice
istrošenosti. Granica istrošenosti je granica između radne upotrebljivosti i
oštecenosti elemenata sistema ili celokupnog sistema. Pri razmatranju
granica istrošenosti treba obuhvatati:
-granicu pogonske sigurnosti,
-granicu iskljucenja,
-granicu istrosenosti i
-granicu rashodovanja
Za efikasno sprovođenje održavanja korišćenjem dijagnoze potrebno je
definisati: dijagnostičke parametre sa granicom stanja, mesta za davanje
dijagnostičkih signala, ugrađena prenosna ili stacionarna dijagnostička
sredstva, periodičnu ili permanentnu dijagnozu, način prikupljanja i
analize podataka, ocenu stanja i nacin sprovođenja i organizovanja
intervencije odrzavanja
Dijagnostičke metode
Dijagnostičke metode se koriste za utvrđivanje stanja, pomocu
dijagnostičkih instrumenata tehničkih sistema, tj. one treba da omoguće da
se kvar “predvidi” sa dovoljnom “preciznošću” i za “nevidljive” i teško
dostupne delove mašinskih sistema. Dijagnostičke metode mogu se
svrstavati na različite načine: objektivne i subjektivne, kao i druge podele.
Jedan od načina razvrstavanja je:
1. Metode koje koriste ljudska čula:
-ispitivanje šuma
-vizuelna i optička ispitivanja i
-ispitivanje mirisa
2. Metoda za otkrivanje i prognozu oštećenja od korozije:
-ultra-zvučne metode: metode sa refleksijom, metoda predviđanja,
metoda po rezonanci, eho metoda,
-endoskopi,
-metode magnetskog polja
-metoda penetracijom boje,
-metoda ispitivanja prozracivanjem,
-neutronska radiografija,
-metoda labaratorijskog ispitivanja strukture,
-metoda za ispitivanje zaptivenisti sudova pod pritiskom,
-metoda “stražarskih” rupa i čepova.
3. Metode za analizu otpadaka od habanja:
-ferografska analiza ulja,
-elektrografska analiza ulja,
-magnetne sonde,
-elektroprovodničke filter mreže,
-membransko-magnetna metoda,
-analiza uzroka produkta od habanja.
4. Metode akustične dijagnostike:
-metoda zvučne emisije za dijagnostiku stanja kliznih lezajeva,
-stetoskopi za ispitivanje suma i buke,
-metoda merenja udarnih impulsa (SPM-metoda).
5. Metode dijagnosticiranja temperaturnog stanja:
-kontaktne metode,
-elektronski termometri,
-beskontaktne metode: infracrvena termografija, termometarski
pištolji, indikatorske metode