Estetika

Estetika je filozofska nauka čiji je predmet ono umetničko ili umetnosno u umetnosti, prirodi i životu. Ime potiče od grčke reči aiestheticos (čulan, opažajan), a prvi ga je upotrebio nemački filozof Aleksander Baumgarten, u delu Aestethetica (1750-58). Izrazom aisthesis Stari su označavali čulni utisak, dok je izraz noesis označavao mišljenje. Ipak, češće su korišćeni pridevi aisthetikos-noetikos (grč.) i sensitivus-intellectus (lat.). Za Baumgartena estetika je nauka o čulnom saznanju istine, odn. aesthetica est scientia cognitionis sensitivae. I dok je u logici cilj „misaono savršenstvo“ (pojam, istina), u estetici je cilj „čulno savršenstvo“ (lepota). Još su Platon i Aristotel imali značajne i vrlo uticajne teorije umetnosti, ali o estetičkim teorijama opravdano je govoriti tek posle njenog konstituisanja u posebnu filozofsku disciplinu, tj. od Aleksandera Baumgartena. U svakom slučaju čula su starija od reči: u početku behu čula! Nakon koncepcije estetike kao nauke o čulnom opažanju, istorijski ili dijahronijski usledila je koncepcija po kojoj je estetika „nauka o lepom“ ili kalistika (od grč. reči kalos, što je u vezi sa sankritskim kalya-h, odn. zdrav, neiskvaren, prekaljen). Doista, lepota je jedna od centralnih estetskih vrednosti i estetičkih kategorija. Još je Demokritos iz Abdere ustvrdio: „Telesna lepota je nešto životinjsko, ako je ne prati razum“. Platon je pak tvrdio da je lepota „prirodna nadmoćnost“, Aristotel da je „božji dar“, a Karnead da je to „monarhija kojoj nisu potrebne telesne straže“. Dostojevski je uveren da će lepota „spasiti svet“, a Teofil Gotje kaže sledeće: „Po pravilu stvar koja postaje korisna prestaje da bude lepa“. Ovo je kontekst i za razumevanje „ljubavne“ izjave: Umreću od lepote! Naravno i Ničeove, po kojoj nam je umetnost potrebna da ne bismo umrli od istine (egzaktne, suvoparne, okamenjene, naučne). U svakom slučaju, kalofania (projavljivanje lepote) moguća je u bilo kom periodu u istoriji umetnosti, kao i u bilo kojoj vrsti i stilu umetnosti.