Evropski romantizam

ZORAN GLUŠČEVIĆ – ”Jedinstvo evropskog romantizma” :

Evropski romantizam :

Problem jedinstvene definicije pojma romantičarskog fenomena : romantizam nije nastao istovremeno u svim zemljama, niti iz istih pobuda; nije bio isključivo književni ili kulturni fenomen; niti je društvena, politička, kulturna i književna situacija u svim zemljama u vreme njegovog nastanka bila istovetna.
Romantizam je nastao iz nagomilane emocionalne i intelektualne energije, ali nije doneo gotov program – ne javlja se kao formulisana književna i estetička samosvest, koja publici saopštava samo rezultate svog laboratorijskog eksperimentisanja, već neposredno iznosi u javnost sam proces eksperimentisanja pesničkim fenomenom i njegovom samosvešću. Takođe, romantizam je prošao kroz niz promena i u subjektivnoj svesti svojih predstavnika.
Sve ovo se prvenstveno odnosi na nemački romantizam, koji je najpresudniji za nastanak i modelovanje romantičnog fenomena.

Romantičari se pre svega okreću prošlosti.
F.Šlegel : ”Danteova proročka poema – sistem transcendentalne poezije, još uvek najviši u svojoj vrsti. Šekspirov univerzalitet – pravo središte romantične umetnosti. Geteova poetična poezija – najsavršenija poezija poezije.”
F.Šlegel još uvek ne definiše romantizam kao poseban i nov kvalitet, nego kao kombinaciju već postojećeg – kao izbor u okviru tradicije, koji se oslanja na izvesne kvalitete romantičarskog pristupa pesničkom fenomenu, kao što su sklonost ka teorijskom pristupu stvarima (zato Dante), ili zahtev da se pojedinačno shvati kao projekcija opšteg (Šekspir).
F.Šlegel je dao jednu od najvažnijih definicija romantike, ističući njenu dinamičku suštinu i težnju za totalnom formom : ”Romantična poezija je progresivna univerzalna poezija. Njena svrha nije samo u tome da ponovo ujedini sve razdvojene rodove poezije i da dovede u vezu poeziju sa filozofijom i retorikom. Ona hoće i treba da pomeša i stopi poeziju sa prozom, tvoračku snagu sa kritikom, umetničku poeziju sa prirodnom poezijom; da poeziju učini živom i društvenom, a život i društvo poetičnim, i da forme umetnosti ispuni i zasiti materijalom pogodnim za obrazovanje svake vrste, oživljujući ga treperenjem humora.”

A.V.Šlegel – tome dodaje i emotivnu ustremljenost romantike ka nečem nedokučivom i neuhvatljivom : ”Poezija starih je bila poezija posedovanja, naša poezija je poezija čežnje. Dok njihova stoji čvrsto na tlu sadašnjice, naša se njiše između sećanja i slutnji.”
Romantika se tako definiše kao proces večite i nezaustavljive kreacije. Ističe se sloboda imaginacije kao osnovna komponenta stvaranja, izbegava se mogućnost neposrednog pritiska objektivne materijalne stvarnosti na subjekat, koji postaje središte neprekidne stvaralačke emanacije.

Žan Paul Rihter – doživljava poeziju kao neprekidni stvaralački proces : ”Romantično je lepo bez ograničenja… lepo beskrajno… talasavo odbrujavanje strune ili zvona.” Predstava pesničkog fenomena koja sprečava njegovo omeđivanje čak i u odnosu na samu stvarnost; pesnički fenomen se neosetno utkiva u stvarnost, bez mogućnosti uzajamnog razgraničenja. Time se poetizuje i sama stvarnost, i ukazuje se na subjekt kao na izvor te poetizacije.

Novalis : ”Romantizovati znači banalnom dati uzvišen smisao; uobičajenom nepoznati izgled; poznatom dostojanstvo nepoznatog; konačnom privid beskonačnog.” Zahtev za isključenjem iz sredine koja ugrožava poetične i idealno ustremljene duhove, i potreba da se potre surova i nesavladiva stvarnost, preobraženi u poetsku čežnju ka jednom fluidnom, rastapajućem stanju.

Žan Paul Rihter je sa tom čežnjom spojio muzički doživljaj kao njen najsigurniji i najadekvaniji medijum.
Puškin smatra da se ”pod opštim pojmom romantizma podrazumevaju dela koja na sebi nose pečat sete ili sanjalaštva”.
Kažimir Brođinski ističe prošlost, sve što podseća na ”nevinost, slobodu, zanos viteških vremena”; a kao odliku romantike podvlači ”prijatnu tugu” koja može da probudi samo osećanje uspomena i čežnje.
P.B.Šeli : ”Pesništvo podiže koprenu sa skrivene lepote sveta i čini da obične stvari postaju kao da nisu obične.”
Šatobrijan ističe neobičnost, tajanstvenost, nepoznatost kao estetski element dopadljivosti, i smatra da je priroda u svom totalitetu, kao vasiona, model zakonitosti koje važe i za umetničku kreaciju.

U ovom romantičarskom elementu postoji trostruka tendencija :
1.- poništavanje svake fiksacije kreativnog procesa, odn. pretvaranje poezije u stalni dinamički proces,
2.- potreba za slivanjem prošlog, sadašnjeg i budućeg u jedno, odn. poništavanje vremena;
3.- težnja ka beskrajnom, beskonačnom.

F.Šlegel : ”Romantična poezija nalazi se još u postajanju; zapravo, njena prava suština je u tome što ona večno može samo da postaje a nikada ne može da se završi.”
Iz pojma beskrajnog, kao najvažnije, suštinske kvalifikacije, rađa se i uobličava pojam slobode poezije i pojam slobode subjekta kao njenog nosioca : ”jedino je ona beskrajna, kao što je jedino ona slobodna, i kao svoj prvi zakon priznaje da samovolja pesnika ne trpi nikakve zakone nad sobom.”
F.Šlegel je poeziju, od određene estetičke kategorije, pretvorio u dinamično stanje duha, u raspoloženje ”koje se beskrajno uzdiže iznad svega uslovljenog, pa i iznad sopstvene umetnosti”. Umetnički akt je uzdignut iznad subjekta kao svog kreativnog nosioca. Poezija kao stanje duha negira svoju sopstvenu sublimaciju kao ograničenu tvorevinu svoje neograničene produktivne moći. Stvaranje je beskonačna i nezaustavljiva delatnost koja može da se ispolji jedino u završenim, zaustavljenim, konačnim ili okončanim oblicima.

Romantičarska teorija fragmenata – savršena zatvorenost u nezatvorenom. Potiče od romantičarske koncepcije o beskrajosti kreacije kao takve. Fragment je istovremeno i zatvoren u sebe, sam sebi dovoljan, jedan misaoni svet sklopljen nad celinom smisla, ali istovremeno slobodno otvoren za dalja stvaralačka dograđivanja i asocijacije.

P.B.Šeli definiše poeziju kao nezaustavljiv kreativna proces – element ekstemporalnosti, ili vremenitog sažimanja kategorija u jedinstven temporalni doživljaj : ”Mi gledamo svet ispred i iza sebe / i čeznemo za onim što još nije…”