Abortus

Uvod

Ljudi su moralna bića zato što žive u mreži moralnih, recipročnih prava i obaveza. U stanju smo da razlikujemo dobro od zla, da prihvatimo odgovornost i krivicu, na način na koji druge životinje ne mogu. Na tome se može bazirati ne-religijska posebnost ljudskog bića kao moralnog bića.
Tačno je da novorođenčad, pa čak i starija deca, ne mogu da deluju kao moralni agenti i da ih ne smatramo moralno odgovornim za njihove postupke. Ali, deca odrastaju i postaju punopravni članovi moralne zajednice.
Ćelija koja nastaje spajanjem jajne ćelije i spermatozoida je nužan, ali ne i dovoljan uslov za nastanak ljudskog bića. Ljudsko biće je ishod dugačkog puta koji počinje jednom, nevidljivom ćelijom, a završava se svesnim moralnim agentom. Ne postoji tačka u kojoj se događa ova promena; reč je o procesu unutar kojeg je nemoguće locirati i fiksno odrediti momenat u kojem ne-biće postaje ljudsko biće ili ne-osoba prerasta u osobu. S druge strane, postoje granice koje markiraju kvalitativne promene na putu od jednoćelijskog organizma do moralnog agenta. Jedna od njih je čin rođenja.
Fizički, fetus je deo tela žene (majke). Zbog toga govorimo o ženinom pravu na izbor u kontekstu abortusa. Abortus je, dakle, ne stvar ubistva drugog ljudskog bića, već stvar prava žene da ima kontrolu nad svojim telom. Moralni status željenog fetusa, fetusa koji majka želi da odhrani i iznese u bebu, razlikuje se od statusa neželjenog fetusa koji majka želi da abortira. Većina društava prepoznaje ovu moralnu i pravnu razliku između abortusa i ubistva.
Činom rođenja, dolazi do ključne promene. Jedna čisto fizička veza u sve većoj meri postaje društvena. Kao što je fetus fizički deo tela žene koja ga nosi, tako je novorođenče deo zajednice, čovečanstva kao takvog. Njegov moralni status više ne zavisi samo od subjektivne želje majke, već delimično proističe i iz njegovog članstva u moralnoj zajednici. U toj razlici leži i moralna razlika između fetusa i novorođenčeta i između abortusa i infanticida.
Postoji, dakle, sekularna argumentacija za tezu o moralnoj posebnosti ljudskih bića i za shvatanje čina rođenja kao inicijacije u svet moralnih bića. Drugim rečima, ne morate biti religiozni da biste poštovali moralni status ljudskog bića, niti vas ateizam mora učiniti prijemčivim za ideju infanticida.
Abortus i ženina prava

Kada govorimo o reproduktivnim pravima, ona podrazumevaju pravo žene da odluči da li će imati decu ili ne, kada će imati decu, i sa kim želi da ima dete. Ukoliko dođe do neželjene trudnoće, samo žena može da odluči da li želi da rodi dete ili želi da abortira. Država treba da obezbedi ženama sigurne zdravstvene usluge, kontraceptivna sredstva i legalan abortus. Zakoni koji u nekim državama staju na put ženama da iskoriste pravo na abortus, vraćaju žene u njihove tradicionalno definisane uloge majki i dadilja, i na taj ih način definišu samo preko njihovih reproduktivnih sposobnosti. Takvi zakoni spadaju u deo populacione politike, a populacionu politiku čine mere koje podstiču ili ograničavaju rađanje za potrebe određene države,nacije, rase, klase ili vere. Ostvarivanje reproduktivnih prava bez bilo kakve društvene i pravne prinude idealni je tip planiranja porodice, kojim se istovremeno ostvaruju dve slobode: sloboda da se nemaju neželjena deca i sloboda da se imaju željena deca. Prvo pravo, ili pravo na nerađanje, znači i pravo na abortus. Prema tome, reproduktivna situacija žene nije samo rezultat biologije, već i socijalnog, kulturnoideološkog, pravno-političkog i ekonomskog okruženja. Populaciona politika može biti pronatalitetna (podstiče rast stanovništva) i antinatalitetna (podrazumeva mereza ograničavanje rasta stanovništva). U nekim zemljama postoje istovremeno obe populacione politike za koje je zajedničko usmerenje protiv interesa žena, te su takvi zakoni mizogini i diskriminatorni. Demografska istraživanja pokazuju da su rast ili opadanje stanovništva direktno povezani s ekonomskim, kulturnim, političkim isocijalnim razvojem.