Kantovo shvatanje prostora i vremena

Pre nego što se bilo šta kaže o temi kojoj je rad posvećen, treba spomenuti Kantov, kako ga on naziva, “kopernikanski obrt”, koji se sastoji u obrtanju stanovišta razumevanja čovekove spoznajne i praktične delatnosti, čoveka kao spoznajnog i moralnog subjekta. Kopernik je potpuno preokrenuo geocentrično u heliocentrično stanovište. Zemlja nije više shvatana kao centar sveta, nego kao planeta koja se okreće oko Sunca. Kant je isto tako radikalno preokrenuo razumevanje odnosa činilaca u spoznajnom problemu. Težište spoznajnog odnosa premestio je sa predmeta na subjekat. Time je osnovnu ulogu u razumevanju spoznajnog odnosa postavio na subjektivnost subjekta. Kantov poduhvat je srodan Kopernikovom samo po radikalnosti preokretanja postojećih stavova.

Po samom značenju, njihova preokretanja su potpuno suprotna. Dejvid Hjum koji svojom kritikom pojma uzročnosti i svojim dokazom da metafizika ne može obezbediti nužnost i objektivnost tog pojma već da je pojam uzročnosti subjektivan i relativan pojam koji se zasniva na subjektivnoj navici, budi Kanta iz “dogmatskog dremeža” i inspiriše da razvije svoj filozofski sistem.

Sam Bertrand Rasel kaže da teorija o prostoru i vremenu u Kritici čistog uma predstavlja najznačajniji deo knjige i da objasniti je jasno nije lak posao. Ja ću u daljem radu pokušati, da koliko jasno mogu, iznesem Kantovu misao. Kant za razliku od Njutna ne smatra da su prostor i vreme realni (tj. da postoje nezavisno od nas) već da su idealni, odnosno da su forme našeg opažanja, dok, za razliku od Lajbnica, a slično Njutnu, ne smatra da su prostor i vreme relaciono određeni (pomoću položaja i kretanja tela), već da su apsolutni. Stoga Kantova teorija o ovim pojmovima donekle predstavlja sintezu Njutnove i Lajbnicove teorije. Kant, kao i empiristi, drži do toga da su čula izvor naših saznanja. Ali prostor i vreme logički ranije postoje pre bilo kakvog doživljaja i kao takvi predstavljaju uslove svakog mogućeg iskustva. Kant ovom odredbom negira stav empirista da uslov iskustva nastaje u samom iskustvu, pokazujući da su prostor i vreme subjektivne forme čulne sinteze u svesti, koja omogućava da svest uopšte bude aficirana spoljašnjim realitetom.

Kant ne poriče da stvari poznate iz iskustva jesu u prostoru i vremenu, prema tome on prostoru i vremenu pridaje “empirijski realitet”, a pošto su bitni uslovi svakog opažanja u subjektu i objašnjavaju opšti i nužni karakter matematičkih stavova, dodaje im i “transcedentalni idealitet”.

Postojanje matematike dokaz je apriornosti prostora i vremena. Po Kantu, svi sudovi matematike su apriori sintetički sudovi, njena opšta i nužna načela ne zasnivaju se iz iskustva, već iz apriornosti čula. Geometrija počiva na sintezi prostora, i gradi se na subjektivnoj apriornoj formi prostornosti, a aritmetika počiva na sintezi vremena i gradi se na apriornoj formi vremenitosti. Vreme je oblik unutrašnje čulnosti i predmeti samoopažanja posmatraju se kao vremenski. Da bi dokazao da su prostor i vreme forme a priori, Kant nudi dve vrste argumenata, jednu metafizičku, a drugu transcedentalnu.