Građansko procesno pravo

1.POJAM GRAĐANSKOG PROCESNOG PRAVA

Građansko procesno pravo je sistem normi kojima se reguliše građanski sudski postupak. On predstavlja metod ostvarivanja pravne zaštite subjektivnih građanskih prava. Određen je trojako.
1.    Prirodom subjektivnih prava čija se zaštita ostvaruje u postupku (građanska subjektivna prava u najširem smislu). Kada je uspostavljen kao samostalna celina, služio je zaštiti onih prava koja su bila predviđena velikim konvencijama. Vremenom je došlo do njihovog izdvajanja u posebne oblasti
2.    Reč je o pravnoj zaštiti koja se ostvaruje posredstvom sudstva, kao posebna grana državne vlasti. Bitno obeležje subjektivnih građanskih prava je široka autonomija subjekata u vršenju prava, što pretpostavlja mogućnost prenošenja pravne zaštite sa državnih sudova na razna nedržavna tela. U pitanju su forme mirnog rešavanja sporova. Spontano i neorganizovano ostavrivanje pravne zaštite nedopušteno je i sankcionisano kao krivično delo. Samopomoć kao način uspostavljanja povređenog subjektivnog prava ima dva nedostatka, a to su da je sam titular  nesposoban da ga zaštiti i kada je sposoban ta zaštita je neprimerena. Država u savremenom dobu zabranjuje samopomoć. Dopuštena je samozaštita kao vid zaštite subjektivnih građanskih prava od povrede i ugrožavanja , a u pitanju su instituti nužne odbrane i krajnje nužde.
3.    Reč je o postupku, gde se kontinuirano i sukcesivno povezanim radnjama svih procesnih subjekata, po unapred propisanim pravilima obezbeđuje pravna zaštita povređenog subjektivnog prava.
Postoji normativna podloga. Građanska subjektivna prava regulišu propisi materijalno pravnog značaja , ne isključuje se regulisanje normama procesnog prava. U drugoj komponenti postoji regulativa organizacionog procesnog prava, a u trećoj normama funkcionalnog procesnog prava.
Građansko procesno pravo reguliše građanski sudski postupak. Kod nas nije kodifikovano. Razlikuju se uže celine, parnično, vanparnično i izvršno pravo, kao sastavni, ali posebno oblikovani deo gpp-a. U jednu celinu ih povezuje priroda subjektivnih prava čija se zaštita ostvaruje, zajednički cilj kojem služe, vrsta organa kojima se poverava pravna zaštita i činjenica postojanja niza procesnih ustanova koje imaju jedinstven domen primene.

2.PRAVNA PRIRODA PARNIČNOG POSTUPKA

Parnični postupak nije faktički pravom neregulisan odnos u koji stupaju određena lica povodom povrede ili ugrožavanja subjektivnog prava ili zaštite pravom priznatog interesa. Taj odnos je pravno organizovan i regulisan normama parničnog procesnog prava.
Parnični postupak je sudski postupak. Sud kao državni organ, kojem je povereno pružanje pravne zaštite, primenjujući odredbe parničnog postupka, vodi postupak i odlučuje o osnovanosti zahteva.  Glavni subjekti su: sud, tužilac i tuženi , koji svojim procesnopravnim radnjama pokreću, vode i okončavaju ovaj postupak. U momentu pokretanja postupka, parnični odnos se uspostavlja između suda i tužioca, a dostavljanjem tužbe u parnicu ulazi i tužena strana. Bitno obeležje ovog odnosa je u njemu nasuprot ovlašćenja stranaka nema obaveze. Osnovna ideja ovog vida zaštite je povreda ili ugrožavanje prava. Sve je u dispoziciji stranaka, i svi tereti prelaze na njih. Stranke preduzimaju radnje u postupku jer je to u njihovom interesu. Pasivno držanje utiče na ishod postupka, na štetu pasivnog lica. Ovde se radi o dinamičnom odnosu koji se stalno menja u spoljašnjem i sadržinskom pogledu sve do momenta donošenja odluke o istaknutim zahtevima (presuda) ili donošenja odluke o odbacivanju tužbe (rešenje), jer nisu ispunjene procesne pretpostavke.
Razlikujemo unutrašnji i spoljašnji razvoj parnice, unutrašnji – sadržina pojedinih procesnih radnji, spoljašnji – preduzimanje pojedinih radnji.