Azotna kiselina

Kiseline

Kiseline,su jedinjenja koja u prosecuelektrolitickedisocijacije kao katjon daju vodonične jone.Vodonični joni ne postoje sami u rastvoru već se udružuju sa molekulima vode gradeći hidronijum jone (H3O+).Ovi joni postoje samo u rastvoru,tako da kiselina pokazuje svoje osobine samo kada se rastvori.
One su  su, uopšteno, neorganska jedinjenja kiselog karaktera. Mogu biti kiseonične ili bezkiseonične.Kiseonične kiseline nastaju reakcijom kiselog oksida i vode, a bezkiseonične reakcijom nemetala i vodonika.
Disosuju na pozitivne jone vodonika,I negativne jone kiselinskog ostatka.

Najvažnije kiseonične neorganske kiseline su:

•    azotna kiselina
•    azotasta kiselina
•    sumporna kiselina
•    sumporasta kiselina
•    fosforna kiselina
•    ugljena kiselina
•    hlorna kiselina
•    borna kiselina

Najvažnije nekiseonične neorganske kiseline su:
•    hlorovodonična kiselina
•    cijanovodonična kiselina
•    fluorovodonična kiselina
•    bromovodonična kiselina
•    jodovodonična kiselina

Azotna kiselina

Azotna kiselina je veoma jaka neorganska kiselina molekulske formule HNO3. To je bezbojna, izuzetno kaustična i otrovna supstanca. Lako isparava, a pri koncentracijama većim od 86% često se naziva pušljiva azotna kiselina. U koncentrovanom obliku izuzetno je jako oksidaciono sredstvo. Meša se sa vodom u svim razmerama. Po svojoj širokoj i značajnoj primeni spada u red najvažnijih kiselina.
U laboratoriji, azotna kiselina je veoma važan reagens, dok je njena upotreba u industriji još značajnija. Koristi se u procesima dobijanja eksploziva (kao nitroglicerin, trinitrotoluen), veštačkih đubriva (amonijum nitrat), prečišćavanja metala u metalurgiji kao i u nekim organskim sintezama.
Bela pušljiva azotna kiselina (koja je praktično anhidrirana kiselina, teoretske ili približne jačine) koristi se kao oksidant u raketama na tečno gorivo.
U kontaktu sa kožom izaziva teške hemijske opekotine karakteristične žute boje, koja je proizvod reakcije kiseline sa jednim od proteina u koži – keratinom.
Prvi ju je sintetisao alhemičar Jabiribn Hajan oko 9. veka nove ere.