Informacione tehnologije u nastavi u Srbiji i Danskoj

Uvod
Za spoj mikroelektronike, računarske tehnologije i komunikacija u poslednjih nekoliko godina najčešće se koriste dva naziva. Prvi naziv je informaciona tehnologija za čije obeležavanje koristimo skraćenicu IT (engleski Information Technology), drugi naziv je informaciona i komunikaciona tehnologija, skraćenica IKT (engleski Information and Communication Technology) koji se često koristi u evropskom okruženju. Informacione tehnologije su sveobuhvatni izraz za proučavanje sredstava, postupaka i načina za upravljanje, čuvanje, obradu, prenos i prezentovanje informacija. Informacione tehnologije su nastale iz elektronike primenjivanjem znanja iz fizike i matematike. Korišćenjem dostignuća iz elektrotehnike informacione tehnologije prelaze u posebno područje. Informacione tehnologije (IT) su pojam kojim opisujemo delove (hardversku opremu) i programe (softver) koji nam omogućavaju pristupanje, preuzimanje, organizovanje, manipulisanje i predstavljanje informacija elekronskim putem. Komunikaciona tehnologija (CT) je pojam koji koristimo za opis elekomunikacione opreme pomoću koje možemo slati, primati i tražiti informacije.Informaciono društvo takoñe čine digitalni sadržaji, obrazovni portali, digitalna televizija, programske podrške i usluge i mobilna telefonija. Sve navedeno u prethodnoj rečenici zbirno se naziva informaciona i komunikaciona tehnologija. Globalno informaciono društvo ne bi bilo kompletno bez IKT, jer su one usko povezane sa svim aspektima društvenog razvoja.(Delić, 2008, 1) Period zastarevanja informacija u IKT je šest meseci, a količina informacija koja
se danas pojavi tokom jednog dana veća je od ukupne količine informacija od postanka sveta zaključno sa srednjim vekom. Više je informacija sakupljeno u poslednjih 30 godina nego u prethodnih 5000 godina. Zanimljivo je to da nedeljno izdanje New York Times objavi više informacija nego što ih je čovek koji je živeo u XVI veku sakupio za ceo život. Ukupno ljudsko
znanje se se u periodu imeñu 1900.-1950. godine udvostručilo, a od tog doba udvostručava se svakih 5-8 godina.(Mladenović, 2009, 11) Po sadašnjoj stopi umnožavanja znanja i otkrića ukupna suma znanja kojom će raspolagati čovečanstvo biće 4 puta veća od onog momenta kada dete koje se raña završi fakultet. Kada to dete bude imalo 50 godina ukupna suma znanja uvećaće se 62 puta, a 97 procenata znanja biće otkriveno posle njegovog roñenja. (Klarić, 3) 4

Tradicionalna nastava i nastava pomoću IKT
Tradicionalna nastava
U tradicionalnoj nastavi najzastupljeniji je frontalni oblik rada sa naglašenom predavačkom funkcijom nastavnika što ne ostavlja prostora za interakciju učenika niti ostavlja vremena za samostalne aktivnosti učenika u funkciji boljeg savladavanja nastavnih sadržaja. Nastava je najčešće formalizovana, verbalizovana i učenicima neshvatljiva, što umanjuje trajnost znanja i mogućnost korišćenja teorije u realnom životu. Meñutim u poslednjih desetak godina masovnijom upotrebom računara u školama stvoreni su uslovi za kvalitetnije inovacije obrazovne tehnologije. Multimedijalni programi pravljeni za lične računare pružaju nam razne mogućnosti za kreiranje elektronskih udžbenika sa tekstom, slikama, zvučnim animacijama i filmovima, tako učenici samostalno napreduju u ovladavanju nastavnim sadržajima, mogu da se navraćaju na sadržaje koji im nisu dovoljno jasni, da dobijaju povratne i dodatne informacije u skladu sa svojim mogućnostima i interesovanjima. Interaktivnost i kvalitet prezentovanih materijala uz korišćenje multimedije i hiperteksta daje znatno obimnije sadržaje u
poreñenju sa nastavom koja se odvija u tradicionalnim učionicama. U tradicionalnoj nastavi, bez obzira na cilj da učenik bude u centru vaspitanja, dominira frontalni oblik rada sa jednosmernom komunikacijom nastavnika i učenika. Smanjena je aktivnost učenika, jer nastavnik troši 80 procenata vremena na predavanje, nastavnik je centralna ličnost i on odlučuje o sadržaju predavanja i načinu procene naučenog. Zbog toga učenik nema mogućnost napredovanja sopstvenim tempom u skladu sa svojim predznanjima i sopstvenim sposobnostima učenika, u sticanju novih znanja pojavljuju se nedostaci koji značajno utiču na motivaciju učenika i temeljitost ovladavanja nastavnih sadržaja. Istaživanja vršena u svetu pokazuju da u svakom razredu postoji mali broj učenika sa izuzetno dobrim psihofizičkim i perceptivnim sposobnostima, najčešće, mali broj učenika ispod prosečnih sposobnosti i najveći broj prosečnih učenika. Različite predispozicije i predznanja učenika otežavaju nastavniku da pripremi nastavne sadržaje tako da oni budu prilagoñeni svim učenicima, pa se zbog toga najčešće opredeljuju za nivo složenosti koji odgovara osrednjim učenicima. Takav oblik nastave, najčešće, je dosadan i nezanimljiv boljim učenicima, a s druge strane pretežak i
nerazumljiv za lošije učenike, što znači da ne obezbeñuje mogućnost napredovanja u ovladavanju nastavnim sadržajem tempom koji odgovara svakom učeniku. Poseban problem tradicionalne nastave je nedovoljna interakcija izmeñu samih učenika i izmeñu učenika i nastavnika. Dvosmerna komunikacija obezbeñuje učenicima bolje razumevanje nastavnih sadržaja, a i nastavniku da prilagodi nivo složenosti izlaganja sadržaja predznanjima učenika i da realnije vrednuje njihove aktivnosti i znanja. Realno i objektivno vrednovanje znanja i svih aktivnosti učenika, kao i samovrednovanje učenika, od velikog je značaja za podizanje njihove motivacije, interesovanja i aktivnosti. (Mandić, 2)