Uloga vaspitača u inkluzivnom obrazovanju

UVOD

Pitanje kvalitetnog obrazovanja za svu decu poslednjih godina u Srbiji pokreće brojne teorijske rasprave, istraživanja, promene zakona i reformu obrazovnog sistema u celini. Posebna pažnja usmerena je na obrazovanje dece sa teškoćama u razvoju. Ključni problem je kako izgraditi obrazovni sistem koji će uvažavati individualne razlike učenika sa teškoćama u razvoju a istovremeno obezbediti što je moguće više njihovu inkluziju u skladu sa našim uslovima i mogućnostima. Suočavanje sa ovim problemima i intencija da se oni reše jedan je od puteva ka razvoju i demokratizaciji našeg društva. Aktuelnost ovog problema potvrđuje i činjenica da se u svim međunarodnim pravnim dokumentima, koje je i naša zemlja potpisala, promoviše ideja inkluzivnog obrazovanja. Iz tog razloga, stvaranje uslova za jednako i kvalitetno obrazovanje dece sa teškoćama u razvoju predstavlja obavezu našeg društva. Savremeno društvo zahteva promene u obrazovanju koje će obezbediti jednake uslove za razvoj potencijala i sposobnosti svakog pojedinca. U skladu s tim, obrazovanje dece sa teškoćama u razvoju predstavlja jedan od izazova savremene škole i nastave. Stvaranje uslova za zajedničko obrazovanje dece sa teškoćama u razvoju i njihovih vršnjaka u redovnim školama podrazumeva kreiranje škola po meri deteta (obezbeđivanje fizičkih uslova u školama, priprema stručnog kadra, nova rešenja u nastavi, otvaranje škole prema porodici i lokalnoj zajednici). Realizacija pomenutih aktivnosti vodi ka unapređivanju obrazovno-vaspitne prakse.

I Teorijski deo
1.Teorijski pristup problemu istraživanja

U razmatranju problema inkluzivnog obrazovanja neophodno je poći od određenih teorijskih polazišta na kojima se temelji ova ideja. U koncipiranju ideje inkluzivnog obrazovanja polazi se od određenih teorijskih postavki o detetu, njegovoj ličnosti, razvoju i učenju. U cilju boljeg razumevanja inkluzivnog obrazovanja neophodno je napraviti osvrt na određene teorije ličnosti, teorije učenja, teorije razvoja i pravce u pedagogiji na čijim postavkama se ova ideja zasniva. U daljem tekstu daćemo prikaz fenomenološke teorije ličnosti Karla Rodžersa, teorije razvoja Lava Vigotskog, humanističke teorije učenja kao i shvatanja predstavnika individualne pedagogija i pokreta Nove škole. U kontekstu inkluzivnog obrazovanja važno je da se podsetimo fenomenološke teorije ličnosti Karla Rodžersa. Prema ovoj teoriji srž ličnosti je osnovna težnja organizma da održi, ostvari, unapredi i proširi svoje inherentne mogućnosti – potencijale (Rodžers, 1985). Ova težnja je uočena kod svih ljudi. Ovakvo shvatanje ličnosti je u osnovi ideje o inkluziji imajući u vidu da je otkrivanje očuvanih potencijala dece sa teškoćama u razvoju jedan od osnovnih aspekata inkluzivnog obrazovanja. Težnja za ostvarenjem je važan dinamički pojam, odnosi se na sve ljude i nije nastala usled sukoba i osujećenja, već je prirodna stvar. Ovakvo tumačenje motivacije je posebno važno sa aspekta dece sa teškoćama u razvoju i inkluzivnog obrazovanja, koje dovodi do toga da, u interakciji sa vršnjacima, deca sa teškoćama u razvoju održe i unaprede motivaciju za učenjem, napredovanjem i ostvarivanjem svojih očuvanih potencijala. Prema ovoj teoriji ličnosti samoostvarenje obuhvata i potrebu za uvažavanjem sebe od strane drugih i potrebu za pozitivnim samopoštovanjem. Prihvatanje dece sa teškoćama u razvoju od strane odraslih i vršnjaka, kao i podizanje njihovog samopouzdanja i samopoštovanja je jedan od bitnih ciljeva inkluzivnog obrazovanja. Kao teorijsko polazište inkluzivnog obrazovanja veoma je važno pomenuti sociokulturnu teoriju razvoja Lava Vigotskog. Sociokulturna teorija razvoja dece Lava Vigotskog naglašava da sredina u kojoj dete živi i uslovi koje ona obezbeđuje imaju značajnu ulogu u razvoju svakog deteta. On ukazuje na veliki uticaj socijalnih činilaca na razvoj deteta i ističe da su sve više mentalne funkcije: mišljenje, pisani i usmeni govor, govorno mišljenje, emocije i voljna pažnja socijalnog porekla. Prema Vigotskom razvoj deteta se ne može razmatrati van socijalne, odnosno kulturne sredine u kojoj se odvija (1996). Već od najranijeg detinjstva može se govoriti o kulturnom razvoju deteta, jer je ono od početka, ostvarujući interakciju sa odraslima, u kontaktu sa proizvodima