studenti
Mesto za uspešne studente

Ličnosti, osobine ličnosti i njihovo merenje

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 4.3/5 (3 votes cast)

LIČNOST, OSOBINE LIČNOSTI I NJIHOVO MERENJE

Ma kako organizaciju shvatili, kao mašinu, formalnu ili neformalnu, ili malu socijalnu grupu, ona je u krajnjoj liniji sastavljena od članova organizacije – pojedinaca. Da bi smo shvatili funkcionisanje organizacije i zakonitosti po kojima se ono odvija moramo poći od ponašanja pojedinaca i proučavanja ponašanja pojedinih osoba. Posmatrajući ponašanje svakog pojedinca mogu se uočiti određene karakteristike koje se ne mogu zapaziti proučavanjem grupa i organizacija, ali ni proučavanjem izdvojenih psihičkih procesa i osobina.

1. LIČNOST

Psihički život čoveka karakteriše jedinstvo svih osobina i procesu. Sve osobine koje pojedinac poseduje i svi psihički procesi koji se u njemu i oko njega manifestuju međusobno su povezani i integrisani u određen sistem i usmeren prema nekim ciljevima. Zahvaljujući jedinstvenoj organizaciji osobina i procesa, svi procesi se odvijaju koordinirano i međusobno usklađeno čineći sistem ili sklop ličnosti. Crte koje čovek poseduje predstavljaju usklađenu integraciju, a ne skup osobina.

Značaj jedinstva ličnosti uočava se tek kada se to jedinstvo naruši psihičkim oboljenjima, kada nastaje dezorganizacija psihičkog života, pa i potpuni raspad strukture ličnosti. Uostalom, čovek sebe ne doživljava kao skup svojih karakteristika već kao celinu – ličnost, u kojoj su sve te odlike povezane i ujedinjene.

Osobenost je druga bitna odlika čovekovog psihičkog života. To znači da se ljudi međusobno razlikuju i da su neponovljivi. U ponašanju svakog čoveka može se uočiti njegov jedinstven i karakterističan način koji ga razlikuje od svih drugih ljudi. Neko je češće veseo, a neko tužan, neko se interesuje za nauku, neko za sport, neko više voli muziku, a neko slikarstvo itd. Mnogi od nas se veoma lako uklapaju u organizaciju, a mnogima to i ne polazi za rukom, neki su talentovani za vođu grupe, a nekima to i pored briljantnih drugih osobina ne polazi za rukom.

Osobenost i posebnost su bitne karakteristike pojedinaca, ali te osobenosti nisu tolike da se ne bi moglo govoriti o zajedničkim karakteristikama ljudi, pa i pojedinih grupa. Ljudi se prema sličnosti svojih osobina svrstavaju u klase, tipove, stilove ponašanja. „Svaki čovek je, kako kažu neki naučnici, po nečemu sličan svim drugim ljudima, po drugim karakteristikama, jednak ili sličan samo nekim ljudima, a po nekim osobinama različit od svih drugih ljudi.” Osobenost se ogleda u određenim karakteristikama ponašanja i u načinu organizacije psihičkog života.

U čovekovom ponašanju je moguće uočiti izvesnu doslednost koja se ogleda u sličnom načinu ponašanja u većem broju relativno sličnih situacija. Doslednost u ponašanju, dakle, dolazi do izražaja u sličnom ponašanju, u približno istim ili sličnim situacijama. Kada se za nekog kaže da je pošten on to nije samo u jednoj prilici već tu osobinu ispoljava dosledno u većem broju situacija i svojih aktivnosti.

Jedinstvo, osobenost i doslednost u ponašanju možemo smatrati karakterističnim načinom ponašanja za neku osobu. To karakteristično ponašanje pojedinca u kojem se ove tri karakteristike posebno ističu je, u stvari, njegova ličnost. Ličnost čini jedinstven sistem osobenog ponašanja kojim se pojedinac razlikuje od drugih ljudi.

Ličnost je jedan od osnovnih pojmova kojima se služe psihološke nauke. Ona se može definisati na razne načine i gotovo da nije bilo istaknutijeg istraživača i teoretičara ove oblasti koji nije pokušao da ličnost odredi na svoj način. U našim uslovima najpopularnija je definicija koju je dao jedan od najplodnijih jugoslovenskih psihologa, Nikola Rot: Ličnost je „jedinstvena organizacija osobina koja se formira uzajamnim delovanjem jedinke i sredine i određuje opšti, za pojedinca karakteristični, način ponašanja.” (Rot N, 1975.).

2. RAZVOJ LIČNOSTI

Kao i sve druge psihološke pojave ličnost se takođe menja, razvija, transformiše. Njen razvoj se odvija pod uticajem tri grupe činilaca, u koje se mogu uvrstiti brojni uticaji čijim uzajamnim delovanjem ličnost nastaje. To su:

-      biološki,

-      socijalni, i

-      aktivnosti kao činioci razvoja ličnosti.

Pod biološkim činiocima razvoja ličnosti najčešće se govori o biološkim osnovama ličnosti, čovek pri rođenju nosi u svom biološkom nasleđu neke potencijale i dispozicije od kojih će se neke odmah u detinjstvu ispoljiti, neke će se manifestovati u kasnijem životu, tokom sazrevanja, a neke se nikada neće ispoljiti.

Biološku osnovu ličnosti, globalno posmatrano, čine nervni sistem, endokrini sistem i telesna konstitucija. Među njima od posebnog je značaja nervni sistem, kao nosilac važnih dispozicija za razvoj intelektualnih i drugih sposobnosti. Temperament pretežno zavisi od funkcije endokrinog sistema, te je kao grupa crta ličnosti biološki nasleđen. Nasleđena je i telesna konstitucija kao osobena crta ličnosti, ali se njene karakteristike, mišićavost, na primer, mogu radom i posebnim naporom znatnije menjati.

Biološki momenti pored toga što imaju uticaje na razvoj ličnosti predstavljaju osnovu za njeno formiranje i razvijanje. U njima se ogleda mogućnost i krajnji dometi razvoja ličnosti ali ne i garanciju da će te mogućnosti bili ostvarene. Za dostizanje konačnog izraza ličnosti presudni su sredinski uticaji, a posebno delovanje njene socijalne sredine.

Formiranje i razvoj ličnosti više zavise od socijalnih činilaca. Na neke crte ličnosti socijalna sredina presudno utiče kao što je to sa osobinama karaktera koje su gotovo isključivo plod delovanja socijalnog okruženja. Kod drugih osobina od sredine zavisi mogućnost njihovog razvoja jer bi mnoge sposobnosti ili posebni talenti ostali „uspavani” ukoliko izostanu povoljni i podsticajni uticaji sredine. Na razvoj ličnosti utiče veliki broj raznovrsnih socijalnih činilaca među kojima najveći uticaj imaju porodica, škola, vršnjaci , kultura…

Najveći uticaj na formiranje i razvoj ličnosti ima porodica. Posebno je taj uticaj jak u prvim godinama života, a jedan od najglasovitijih psihologa svih vremena Sigmund Frojd kaže: „Dete je otac čovekov.”. Da bi se dete razvilo u zdravu i uravnoteženu ličnost neophodno je da odraste u adekvatnim porodičnim uslovima. Porodica treba da omogući detetu da razvije osećaj sigurnosti, da mu roditelji pokažu da je ono voljeno i da prema njemu ispoljavaju srdačan i topao odnos. Utisak sigurnosti koji dete ponese iz porodice ne zavisi samo od odnosa roditelja prema detetu, već i odnosa između samih roditelja i opšte atmosfere u porodici. Poremećeni odnosi među roditeljima kao posledicu imaju poremećeno ponašanje deteta i neželjene forme njegove ličnosti.

Roditelji su u prvim godinama života detetu glavni uzor. Sloga oni sistematski (savetima, pohvalama, kaznama) formiraju u njemu odgovarajuće karakterne osobine. Taj uticaj je često i spontan, pa deca, više ili manje, postaju kopije svojih roditelja.

Svojim pedagoškim stavom prema deci roditelji doprinose razvoju mnogih poželjnih ili negativnih osobina njihove ličnosti. U tom pogledu neprihvatljiva je preterana strogost pogotovu ako je praćena agresivnošću i fizičkim kažnjavanjem dece. S druge strane izrazita popustljivost i razmaženost koja se toleriše i neguje od strane roditelja rezultira sindromom „prezaštićenog deteta” sa nizom nepoželjnih osobina ličnosti koje dete prate i u zrelom dobu.

U vaspitavanju dece i ponašanju roditelja naročito je nepoželjna nedoslednost koja se može manifestovati u kažnjavanju za sitnice i opraštanju krupnih grešaka. Ponašanje roditelja prema detetu ne bi trebalo da zavisi od toga da li je on ljut ili je dobrog raspoloženja. Nedoslednost u vaspitanju dece je čest uzročnik opšteg osećanja nesigurnosti i neurotičnih tendencija. Dosledan i skladan odnos roditelji ne bi trebali da imaju samo prema deci već i međusobno jer su i te relacije značajne za dete.

Dete još u predškolskom periodu, a kasnije i više, kontaktira sa drugom decom- grupom vršnjaka. Ono ima potrebu da bude prihvaćeno od njih i da bude među njima. Deca nastoje da se prilagode svojim drugovima jer ih odbacivanje od njih teško pogađa.

Iako se potreba za druženjem sa drugom decom javlja veoma rano još na uzrastu četvrte-pete godine ona sa godinama raste da bi u razdoblju puberteta i adolescencije (13-18 godina) dostigla kulminaciju. U tim godinama za decu je mnogo važnije šta misle njihovi drugovi nego njihovi nastavnici ili učitelji.

Grupa vršnjaka ima jak uticaj na formiranje mnogih karakteristika ličnosti, a posebno u osamostaljivanju od uticaja roditelja. Još veći je njihov uticaj prema konformisanju grupi i stvaranju jednoobraznosti tako karakteristične za generacijsku pripadnost.

Polazak u školu, dolazak u novu sredinu, vodi dete osamostaljivanju i uspostavljanju novih socijalnih odnosa. Škola kao organizovana institucija daje društveno željeni smer obrazovanja i vaspitanja deteta. Uticaj škole se ostvaruje kroz sadržaje školskih programa, postupke izvođenja nastave i u organizaciju školskog života. Ti uticaji nemaju samo za cilj da dete pripreme za neku od budućih profesija već da u njemu formiraju opšte društvene stavove i usvojene vrednosti.

Da bi se ličnost deteta pravilno razvila potrebno je da u školi vladaju demokratski odnosi i da se potstiče saradnja i međusobni skladni odnosi. Ako se prema učenicima ispoljava krut, autokratski odnos kojim se ignoriše njihova ličnost onda oni ne samo da će formirati odbojan stav prema školi, već će usvojiti i druge nepoželjne crte sopstvene ličnosti. Orijentacija škole treba da bude takva da se učenici podstiču na samostalno rešavanje problema, na razmišljanje, bez zahteva da se mehanički uči bez shvatanja smisla.

Ličnosti, osobine ličnosti i njihovo merenje, 4.3 out of 5 based on 3 ratings Nastavi sa čitanjem..
Ključne reči Ključne reči: ,

Ostavite komentar

Morate biti ulogovani da biste komentarisali.