Palijativna nega

1. Uvod
Svaki čovek ima pravo da se bez bola i uz što manju duševnu patnju suočava s uznapredovalom ili terminalnom bolesti, a što mu omogućavaju postupci i stavovi moderne palijativne medicine. Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije, palijativna nega je pristup koji poboljšava kvalitet života bolesnika i njihovih porodica, suočavajući se s problemima vezanim za bolest koja preti životu. Ona to čini putem sprečavanja i olakšanja trpljenja, pomoću rane identifikacije i besprekorne procene i lečenja bola i drugih problema, fizičkih, psihosocijalnih i duhovnih. Akcenat je na interdisciplinarnom lečenju bolesnika i članova porodice od saznanja o dijagnozi neizlečive bolesti do razdoblja žalovanja nakon smrti pojedinca.
Lekari često žele govoriti o medicinskoj pomoći bolesniku u terminalnoj fazi bolesti usmerivši svoju pomoć prema onome gde je medicina danas jaka, a to je otklanjanje bola. Bolesniku u terminalnoj fazi bolesti palijativna njega pristupa holistički, tj. u središtu pažnje nije samo bolest, odnosno bolesni organ, nego cela osoba sa svim svojim psihološkim, društvenim i duhovnim problemima. Pri tome iskreno suosećanje s bolesnikom spada u najviše znanje i dostignuće u medicini.
Palijativna nega je širom sveta postala bitan deo zdravstva i to iz više razloga. Razvoj medicine uslovio je i produženje životnog veka čoveka, izečenje nekih bolesti, ali s druge strane nema adekvatan lek za mnoge smrtonosne bolesti. Bolesnici kojima se ne može pomoći kako bi ozdravili, u terminalnoj fazi bolesti imaju potrebu, ne za produženjem života, već za kvalitetom preostalog dela života što je pravo svakog čoveka.
Takođe, pomoć je potrebna i porodicama, čiji su najbliži bolesni, kako bi što lakše prebrodili te teške trenutke. Zbog toga u palijativnu negu je uključen celi tim stručnjaka raznih profila.

2. Palijativna nega – definicija
Palijativna nega, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO, 2002.), je aktivna potpuna briga za bolesnike čija bolest više ne reaguje na postupak lečenja. Svrha palijativnog lečenja je postizanje najboljeg kvaliteta života terminalno bolesnih i njihovih bliznjih, i to pomoću kontrole bola i kontrole ostalih simptoma bolesnika te psihološke, socijalne i duhovne pomoći. Smrt je sastavni deo života, stoga kvalitet života do samog dostojanstvenog kraja mora biti optimalan i ne sme biti povezan sa bolom i patnjom. Članovi porodice terminalno obolele osobe ne smeju imati osećaj da su oni i njihov najbliži napušteni, nego da se cilj terapije menja od produžavanja života prema kvalitetu života. Palijativna nega je briga za bolesnika u terminalnoj fazi letalne bolesti, a obuhvata kontrolu i olakšavanje fizičkih simptoma, najviše bola, odgovarajuću njegu i prehranu te psihološku i duhovnu pomoć bolesniku i porodici. Osim bolesnika s malignom bolesti još nekoliko grupa bolesnika ima potrebu za palijativnom njegom, kao što su terminalne faze neuromuskularnih, metaboličkih i genetskih bolesti, AIDS-a, te srčane, jetrene ili bubrežne insuficijencije.
Čak i kada ne mogu produžiti život, lekari moraju uložiti napore da sačuvaju njegov kvalitet. Merenja kvaliteta života su postala često krajnji cilj kliničkih istraživačkih studija. Osim toga, palijativna njega postaje jeftinija kada joj se pristupi na organizovan način.
Palijativna nega je osnovno ljudsko pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo koje naglašava još Kanadska deklaracija iz 1992. i 2000., Cape Town deklaracija iz 2003., Preporuke ministara Veća Evrope iz 2003., Evropska škola onkologije iz 2004., izjava pape Benedikta XVI iz 2007., Barselonska deklaracija o palijativnoj nezi iz 2005., Korejska deklaracija iz 2005. oblikovana na Drugom globalnom sastanku Društava hospicija i palijativne nega u Seulu, zatim Venecijanska deklaracija sa ciljem podrške razvoja istraživanja na području palijativne nege u zemljama u razvoju iz 2006. godine. U dodatku Preporuke Rec (2003) naglašava se, između ostalog, da se “politika palijativne nege treba zasnivati na ljudskim i bolesničkim pravima, ljudskom dostojanstvu, socijalnoj povezanosti, demokratiji, jednakosti, solidarnosti, jednakim mogućnostima sa obzirom na pol, sudelovanju i slobodi izbora.” Kao i u svim područjima medicinske nege, zdravstveni radnici uključeni u palijativnu njegu moraju u potpunosti poštovati prava bolesnika, biti u skladu sa profesionalnim obavezama i standardima i u tom kontekstu raditi u interesu bolesnika. Organizacija palijativne medicine je potrebna na svim nivoima zdravstvene zaštite (kućne posete palijativnog tima, bolnički palijativni timovi, ustanove za palijativnu medicinu, klinike, odeljenja, bolnice i dr.), a više od 120 zemalja u svetu ima različite modele organizovane palijativne medicine.
Kako je to univerzalna potreba, u definiciji pojma čini se da je ona koju je dala WHO 2002. godine najprimerenija potrebama. “Palijativna nega je pristup, kojim se bolesnicima suočenim sa smrtonosnom bolešću i njihovim bliznjima unapređuje kvalitet života. Čini se to kroz sprečavanje i olakšavanje simptoma sredstvima ranog otkrivanja, procene i lečenja bola, te kroz olakšavanje ostalih psihičkih, psihosocijalnih i duhovnih problema” (SZO-Svetska zdravstvena organizacija, 2002.).
Palijatvna nega je aktivna, sveobuhvatna nega za pacijenta s uznapredovalom bolešću koji više ne reaguje na lečenje i predstoji mu kratak život. Akcenat je na kvalitetu života do samog kraja, i pacijenta i njegove porodice. Smrt je sastavni, normalan deo života – ona se ne odlaže, ali i ne ubrzava.(WHO,2002.) Cilj palijativne nege je ukloniti ili ublažiti neugodne simptome: fizičke (bol), psihosocijalne, duhovne, ekonomske. Pristup je multidisciplinaran, a u centru je uvek pacijent i porodica. Na kraju svog puta, kada je bolest uzela maha, čovek je najranjiviji: često sam za sebe ne može više ništa napraviti i sasvim zavisi od drugih. Često prepušten sam sebi, sa svojim strahovima, patnjom, samoćom. Sve što je bio, što je hteo, o čemu je sanjao ili čemu se nada, svi prioriteti se menjaju. Sve se menja.