Neverbalno komuniciranje britanskih rok muzičara sa publikom na koncertima

UVOD

Ovaj rad je iz oblasti naučnog bavljenja neverbalnim komuniciranjem u društvenom kontekstu. Kada se ima u vidu neverbalno komuniciranje očekuje se jedan vid svakodnevnog opštenja svakoga od nas, koji se obavlja na mnogo različitih načina i u različitim životnim situacijama. Čovek je svakako biće koje je najrazvijenijeg razuma, što je uzrokovalo da (za razliku od životinja čije se rasuđivanje bazira na čulima i instinktu) intelektualne radnje evolutivnim putem dovedu do superiornosti u različitim sferama delovanja. Jedan od primera te intelektualne superiornosti čoveka u odnosu na druga bića je moć korišćenja različitih tehika sporazumevanja u komunikacijskom smislu . Govor kao izuzetno složen proces to i potvrđuje, kao i postojanje toliko mnogo različitih jezika. Međutim, ono što je još fascinantnije jeste da (pored tog verbalnog/pojmovnog aparata koji gotovo besprekorno funkcioniše) se razvijao uporedo i gest kao njegov skoro neodvojivi deo. Gestikulacija je nešto što daje jednu novu dimenziju svakoj interakciji – nekada upotpunjujući reč, a nekada govoreći i više od verbalno iskazanog. Gest može da se posmatra i sam za sebe, mada se ljudi gotovo nikada samo njime ne služe, osim ako su u pitanju posebne situacije i okolnosti (kada su osobe onemogućene da se čuju a vide se npr. na razdaljinu, ili u slučaju čulnog hendikepa kao kod gluvonemih osoba). Upravo naš razvijeni razum nam daje bezbroj mogućnosti da na intelektualan način tumačimo različite pokrete, trzanja, pomeranja u datim okolnostima. Sve to se odvija u jednom okviru u svakodnevnoj interakciji, u određenom društvenom kontekstu sa određenim idejnim i simboličkim predznanjem pojmova i pokreta, kako bi komunikacija mogla uspešno da se odvija.
U svakodnevnoj konverzaciji ljudi u najrazličitijim situacijama gest posmatraju i koriste često i nesvesno, retko ga svesno tumačeći i ne pridavajući mu preveliki značaj. Mnogo više pažnje se pridaje onom verbalizovanom sadržaju koji nam je najčešće dovoljan da shvatimo suštinu upućene poruke. Međutim, postoje ekstremni uslovi gde gest dolaz do izražaja izbijajući u prvi plan a to su situacije kada je konverzacija umnogostručena do masovnih razmera. Pod ovim se smatraju masovna okupljanja tipa : politički skupovi, mitinzi, demonstracije, dočeci uspešnih sportista, i mnogi drugi slični skupovi gde se velika pažnja usmerava (osim na izrečeno) i na govor tela.
Kao par excellence primer neverbalne komunikacije, gde se ona nalazi možda u najvećoj žiži od svih masovnih skupova pri opštenju između njenih učesnika, su svakako rok koncerti iz više razloga. Jedan od razloga je pomenuta masovnost ali i sama priroda interakcije koja se odvija na relaciji grupa/frontmen – publika. Grupu čini najčešće od tri do pet članova (mada taj broj može biti i veći ako je veliki muzički sastav u pitanju), na čijem čelu se uglavnom nalazi pevač koji je ujedno i zadužen da bude istureni posrednik između mase i grupe. Dakle, u tom slučaju se interakcija u dobrom delu odvija u razmeri 1 : 1000 ili 1 : 10000 odnosno 1 : 100000 u zavisnosti od toga koliko ima publike na samom koncertu. Pritom se mora uzeti u obzir i status benda, tj. da su njeni članovi obožavani od strane iste te publike i da imaju uzvišeni status predstavljajući određeni uzor i model ponašanja, oblačenja i opštenja istim tim ljudima ispred kojih sviraju. I na samom kraju treba uzeti u obzir da je rok koncert muzička i zabavna manifestacija gde preovlađuje muzika i pesma koja samim tim ostavlja ogroman prostor upravo gestikulacijama čiji je zadatak da upravo ,,zakuva atmosferuˮ kako bi učinila predstavu zanimljivijom i interesantnijom.

Svi ovi razlozi nagoveštavaju sve ono čime ću se u narednim poglavljima baviti kroz analizu decenijskog razdoblja rok koncerata od praktično sredine prošlog veka do danas. Isti ti razlozi će biti i okosnica moje pretpostavke i osnovne teze kao cilja ovog rada a to je manipulativnost publikom. No, pre nego što uplovim u opis same građe i njenu analizu valjalo bi napraviti i kratak naučno-teorijski osvrt na neverbalnu komunikaciju iz antropološke perspektive.

– GEST –
UVOD U NAUČNO TEORIJSKI OKVIR RADA

Ovaj teorijski okvir ću otvoriti očekivanom ali i suštinski najvažnijom tezom vezanom za gest. Kao i na mnogim poljima naučnih debata prvo čime se započinje definisanje gesta je da ono ne može postojati van određenog kulturnog konteksta niti se može tumačiti sam za sebe. Taj globalni kontekst predstavlja vreme, mesto i situaciju u kojoj se vrši konverzacija kroz čiju prizmu i posmatramo i tumačimo gestove, ali i na postojanju određenih društvenih pretpostavki. Pod pretpostavkama se smatra deljeni kontekst samog ispoljavanja ali i razumljivost gestovne upotrebe. Svaki takav kontekst je kulturno definisan i determinisan, što znači da ne samo da određuje konvencionalnost ovakvog vida komunikacije, nego je u njemu sadržana i motivisanost činjenja gestova . A konkretno za gestove možemo odmah i u najširem kontekstu da razjasnimo da oni predstavljaju simbol, iz prostog razloga što ne oslikavaju sebe već označavajuće označenog. Gest zapravo najčešće simboliše određenu predstavu nečega, da li u bukvalnom, metaforičkom ili metonimijskom smislu.
No vratila bih se par koraka unazad, na stanovište sa kojim sam i započela ovaj rad a to je da je neverbalna komunikacija sastavni i gotovo nerazdvojivi propratni element govora, kao i opštenja među ljudima. Simboličko, gestovno ponašanje kao propratno verbalnom može da služi kao magnet pažnje za sagovornika odnosno primaoca kome je poruka upućena. Ona u tim situacijama uglavnom spada u domen takozvanih spontanih gestova ili ponekad ritmičkih grstova odnosno bitova koji se dešavaju u verbalnom kontekstu markirajući ga na svojevrstan način. Takvi gestovi bi se okarakterisali kao gestovi u diskursu. Međutim, postoji i veliki broj gestikulacija koje nemaju posebne veze sa sadržajem verbalizovanog a odigravaju se paralelno sa govorom. Takvi gestovi mogu biti okarakterisani kao slučajni ili nenamerni, što bi spadalo u kategoriju sekundarnih gestova kao npr. kada neko tokom govora prekrsti noge, ili pomeri šiške, počeše se po temenu i sl.