Medjunarodno krivicno pravo

1. Pojam međunarodnog krivičnog prava

Pojam međunarodnog krivičnog prava nije dovoljno određen. Ima nekoliko različitih značenja. Najstarije i najuže značenje je ono koje se odnosi na prostorno važenje krivičnog zakonodavstva jedne zemlje.
Pod pojmom međunarodnog krivičnog prava podrazumeva se skup međunarodnih akata koja za države koje su ih prihvatile sadrže obavezu da predvide određena ponašanja u svom krivičnom zakonodavstvu kao krivična dela. Pojam međ.kriv.dela se može shvatiti:
– u širem smislu to su sva ponašanja za koja je međunarodna zajednica zainteresovana da budu suzbijana i da nacionalnim krivičnim zakonodavstvima budu predviđena kao krivična dela. To mogu biti krivična dela kao što su: trgovina ljudima, međunarodni terorizam, ilegalni promet droge…
– u užem smislu pod međ.kriv.delima se podrazumevaju ona za koja se posle Drgog svetskog rata sudilo od strane Međ.vojnog suda u Nirnbergu (1946) i Tokiju (1948), a koja su dobila svoju potvrdu usvajanjem četiri ženevske konvencije. To su tri kategorije kr.dela: ratni zločini, zločini protiv mira i zločini protiv čovečnosti. U međ.kr.dela spada i zločin genocida koji je uveden Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948.
Statut Međ.vojnog suda je predviđao i određena pravila o krivičnoj odgovornosti za ta krivična dela koja su kasnije potvrđena od strane Organizacije UN i poznata su pod imenom tzv. Nirnberških principa.
Najvažnije međunarodne konvencije koje nalažu državama potpisnicama propisivanje međ.kr.dela su: Ženevska konvencija iz 1949, dva dopunska protokola uz te konvencije iz 1977, Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. Ove konvencije su ratifikovane i od strane Srbije.
Sada se sve više govori o međ.kr.pravu kao nadnacionalnom krivičnom pravu koje treba da primenjuje međ.krivični sud.
Pojam međ.krivičnog prava treba shvatiti u najširem smislu, pa ono obuhvata i međunarodne aspekte krivičnog prava i krivičnopravne aspekte međ.javnog prava, ali i supernacionalno krivično pravo koje je tek u nastajanju.

2. Značaj odnosa međunarodnog prava i krivičnog prava za međunarodno krivično pravo

Postoji različito gledanje na pojam, mogućnosti i budućnost međ.krivičnog prava u zavisnosti od toga da li se posmatra sa aspekta međ.prava ili sa aspekta krivičnog prava.
Dok su teoretičari krivičnog prava skeptični u pogledu toga da li uopšte postoji međ.kr.pravo koje sadrži nešto više od obaveze država da u svoje zakonodavstvo unesu određene krivičnopravne odredbe, teoretičari međ.prava su već optimisti u tom pogledu. U toku svog razvoja krivično pravo civilizovanih zemalja dostiglo je visoke standarde.
Razlike između krivičnog prava i međ.javnog prava, predstavljaju prepreku za ustanovljenje međ.krivičnog prava koje treba da bude spoj te dve grane prava. U teoriji je prisutno shvatanje koje međ.pravu odriče karakter prava. Govori se o pravu u nastajanju.
Prepreka za formiranje i razvoj međ.kriv.prava je i suverenitet država. Upravo u oblasti međ.kriv.prava postoji realna opasnost po suverenitet država, jer ideja o supernacionalnom međ.krivičnom pravu koje bi važilo za sve građane sveta, može se zloupotrebiti u cilju ograničenja suvereniteta slabijih država. Nastojanja da se suverenitet određenih država ograniči može se obrazlagati i opravdanošću ustanovljavanja supernacionalnog međunarodnog krivičnog prava. Ta nastojanja imaju uporište u činjenici da neke zločine države ne kažnjavaju jer su i same umešane u to. Prihvatljivo rešenje je univerzalni međ.krivični sud i međ.kriv.kodeks koji bi važio za građane svih država.
Ne može se negirati postojanje međ.kriv.prava kao naučne discipline i kao pozitivne grane prava. Međ.krivično pravo obuhvata i krivičnopravne aspekte međ.prava i međunarodne aspekte krivičnog prava.
Pojam međ.krivičnog prava treba da obuhvati i supernacionalno međ.kriv.pravo, o kome ima osnova da se govori naročito posle stupanja na snagu Statuta Međ.kriv.suda (1.jula 2002.).
Međ.krivično pravo je po svom načinu nastanka međ.pravo, ali je po svojoj prirodi i ciljevima krivično pravo, pa zato u njemu moraju da važe ista osnovna načela kao i u krivičnom pravu.

3. Načelo zakonitosti

Univerzalna deklaracija o pravima čoveka iz 1948. sadrži načelo zakonitosti, po kome niko ne sme biti osuđen za krivično delo zbog činjenja ili propuštanja koja nisu bila krivično delo po nacionalnom ili međunarodnom pravu u vreme kada su učinjena.
Načelo zakonitosti obično se izražava latinskom formulacijom nulum crimen, nulum poena sine lege i znači da niko ne može biti kažnjen za neko ponašanje, ako pre nego što ga je preduzeo ono nije bilo zakonom predviđeno kao krivično delo i ako nije za isto bila zakonom propisana kazna.
Kroz načelo zakonitosti krivično pravo obavlja svoju garantivnu funkciju koja je značajna sa aspekta prava i sloboda građana i ostvarivanje principa pravne države. Pravna država ne samo da štiti građane krivičnim pravom, ona ih mora zaštititi i od krivičnog prava. Upravo načelo zakonitosti služi sprečavanju samovoljnog kažnjavanja bez zakona ili na osnovu neodređenog ili nejasnog zakona. U osnovi garantivne funkcije nalazi se samoograničenje državne prinude u oblasti krivičnog prava i ona treba da stvori osećaj sigurnosti u jednom društvu da niko neće biti samovoljno krivično gonjen.
Sve je to samo donekle važilo za medjunarodno krivično pravo. Umesto načela zakonitosti bilo je priznato stvaranje prava putem običajnog prava, što je omogućavalo arbitrernost. Polazilo se od pretpostavke da se medj.krivično pravo neće direktno primenjivati, već da prethodno mora biti inkorporisano u krivično pravo pojedinih zemalja. Izuzetno, direktna primena medj.prava dozvoljena je u slučajevima kada nacionalno pravo ne predvidja kao krivično delo neko ponašanje oko koga postoji saglasnost da se radi o teškom krivičnom delu.
Statut medj.krivičnog suda iako predstavlja pomak u pravcu kodifikacije medj.krivičnog prava, ne ispunjava stroge krivičnopravne standarde koji se postavljaju u vezi sa načelom zakonitosti. Statut deklarativno usvaja načelo zakoitosti, pa formuliše načelo nullum crimen sine lege i zabranjuje analogiju, a u slučaju nepreciznih odredaba predviđa da treba pribeći tumačenju koje je povoljnije za učinioca.
Načelo zakonitosti u krivičnom pravu ima četiri segmenta:
1. nulla poena sine lege scripta – isključuje primenu nepisanog, običajnog prava
2. nulla poena sine lege praevia – sadrži zabranu retroaktivne primene krivičnog zakona. Lex praevia znači da nema krivičnog dela i krivične sankcije ako to nije bilo propisano zakonom pre nego što je krivično delo učinjeno
3. null poena sine lege certa – predstavlja načelo određenosti koje nalaže da krivičnopravne norme u što većem stepenu budu određene i precizne
4. nulla poena sine lege stricta – sadrži zabranu stvaranja prava putem analogije. Lex stricta znači da krivični zakon obuhvata samo ono na šta se odnosi a ne i slične situacije.

4. Načelo legitimnosti

Načelo legitimnosti znači da krivično pravo i krivičnopravna represija moraju u celini biti opravdani i nužni. To se može reći i za medj.krivično pravo.
Legitimnost znači opravdanost i prihvatljivost određenih ustanova i normi. Ostvarivanje ovog načela zavisi od ubeđenja građana o tome da li su određene institucije i norme opravdane. Za pojam legitimnosti je od presudnog značaja vrednosni element, legitimnost pretpostavlja saglasnost nekog ponašanja ili stanja sa određenim sistemom vrednosti. Nelegitimnost neke krivičnopravne norme nije dovoljan razlog da se ona ne primenjuje, već razlog za to da se ona što pre izmeni i uskladi sa zahtevima legitimnosti. Prema tome, načelo legitimnosti je pre svega od značaja za stvaranje krivičnog prava, a samo izuzetno i za njegovu primenu.
U oblasti međ.krivičnog prava zbog nepostojanja preciznih pravnih normi postavlja se pitanje da li se može pouzdati u načelo legitimnosti. U medj.pravu postoje norme koje spadaju u tzv. ius cogens odn. norme koje se sa aspekta legitimnosti ne mogu osporavati ni onda kada nisu pisane. Njihova direktna primena, ako nije reč o tome da su preuzete u nacionalna krivična zakonodavstva, ne može se prihvatiti u medj.krivičnom pravu kada se radi o ustanovljavanju krivičnih dela i krivičnih sankcija. I kada se radi o najtežim zločinima oni najpre moraju biti predviđeni medj.aktom i za njih mora biti propisana sankcija.