Akcije kao izvor finansiranja preduzeća

1. UVOD
Današnjom ekonomijom dominiraju akcionarska društva. Na planetarnom nivou, multinacionalne kompanije – akcionarska društva – su moćnije od mnogih država i diktiraju globalni razvoj ekonomije. U svetu postoje mnogobrojna tržišta kapitala na kojima se trguje akcijama. Na njima kapital u vidu akcija doživljava stalnu transformaciju i promenu vlasništva. To onemogućuje da najbolja poslovna ideja dobije najbolju šansu. Da bi i jedna ideja mogla biti ostvarena, neophodan je kapital.
Najčešći način prikupljanja kapitala u akcionarskom društvu je, svakako, emisija običnih akcija. Emisijom običnih akcija preduzeće dolazi do neophodnog kapitala, a investitori koji otkupljuju emitovane obične akcije će ostvariti određena prava. Akcionarsko društvo može biti finansirano i emisijom preferencijalnih akcija, a prava koja preferencijalne akcije nude svojim vlasnicima su: pravo prvenstva isplate dividendi preferencijalnim u odnosu na obične akcionare i u slučaju bankrotstva preferencijalni akcionari će biti isplaćeni pre običnih akcionara.
Međutim, i obične akcije svojim vlasnicima pružaju veoma značajna prava, kao što su: pravo glasa, pravo na deo dobiti, pravo preče kupovine akcija, pravo na uvid u najvažnije poslovne rezultate korporacije, pravo na aktivu u slučaju likvidacije i pravo na transfer akcija.
Kada se investitori odluče i kupe obične akcije, njima se pruža mogućnost da ostvare prinos na obične akcije. Prinos koji ostvaruju obični akcionari je, takođe, karakteristika koja ih bitno razlikuje od preferencijalnih akcija. Ovaj prinos može biti u vidu dividende i kapitalne dobiti, a obične akcije zbog visokog rizika daju mnogo veći prinos od preferencijalnih akcija.
Preduslov za ostvarivanje vlasništva nad običnim akcijama jeste da akcionarsko društvo identifikuje potrebu za dodatnim dugoročnim sredstvima, a zatim i izvrši emisiju običnih akcija, kao najpovoljnije varijante finansiranja.
Sam postupak emisije običnih akcija se izvodi u okviru primarnog tržišta i zahteva niz radnji i ispunjenje određenih uslova. Najopštije rečeno, postupak emisije se sastoji iz tri grupe aktivnosti, a to su:
– priprema i donošenje odlluke,
– odobravanje emisije,
– realizacija emisije.
Obične akcije imaju svoju vrednost. Osnovni tipovi vrednosti su nominalna, knjigovodstvena i tržina vrednsot običnih akcija. Kroz vrednost ovih akcija može se sagledati uspešnost poslovanja samog emitenta. Potreba za utvrđivanjem vrednosti običnih akcija se javlja kod potencijalnih investitora, vlasnika ovih akcija, ali i kod menadžmenta preduzeća.
2. OSNOVNA OBELEŽJA OSNOVNIH AKCIJA

2.1. Osnovi akcionarstva
Korene savremenog akcionarstva nalazimo u Engleskoj sredinom XVI i početkom XVII veka. Prema nekim zapisima, kompanija Sebastijana Kaboa (Sebastian Cabot) “Muscovy Company“ je 1553. godine postala prva firma koja je putem javne emisije akcija prikupila neophodan kapital. Novi poslovni poduhvat zahtevao je velika sredstva koja pojedinci nisu imali. Zbog toga je organizovano javno prikupljanje sredstava. Za novac koji bi uložio pojedinac bi dobio akcije, kao dokaz o udelu u vlasništvo kompanije. Dobio je i obećanje o bogatoj nagradi, ukoliko poslovni poduhvat uspe. U suprotnom slučaju, novac bi bio izgubljen. To znači da je ulagač snosio rizik cele operacije, jer njemu nije zagarantovan povrat uloženog novca.
Jak uticaj na razvoj akcionarstva imala je industrijska revolucija. Pojavom novih formi poslovnih organizacija, odnosno industrijskih preduzeća, javila se sve veća potreba za kapitalom koji će omogućiti ekspanziju poslovanja. Pokazalo se da emisija akcija predstavlja efikasan način kojim se mogu obezbediti ogromne količine kapitala.
Akcija se najčešće definiše kao hartija od vrednosti koja predstavlja udeo u vlasništvu jedne firme. Osoba koja poseduje akcije nekog društva je suvlasnik tog društva. Vlasnik akcija u stvari poseduje deo kapitala preduzeća i po osnovu veličine svog akcijskog udela ostvaruje pravo na:
– upravljanje,
– dividendu,
– likvidacioni ostatak.
Akcije ne emituju svi privredni subjekti. One su vezane samo za jedan specifičan vlasnički oblik preduzeća koja se nazivju akcionarska društva ili korporacije (corporation). Pri tome, treba istaći da bez obzira na specifičnost zakonskih propisa, u osnovi se mogu razlikovati tri osnovne vlasničke forme privrednih organizacija: