Planiranje – prva faza menadžmenta

1. Planiranje – uvod Menadžment se, najčešće, definiše kao upravljanje i rukovođenje određenim poslom, određnim stanjem, određenom organizacijom, procesom, ili kolektivom (timom) . Planiranje je faza (podsistem, funkcija) procesa upravljanja u kojoj se donose odluke o ciljevima, politikama, strategijama, programima i planovima kojima se usmerava aktivnost preduzeća. Planiranje je dinamički kontinuelan proces kojim se preduzeće prilagođava i utiče na sredinu. Ono predstavlja usmeravanje preduzeća na osnovu analize prošlosti, ocene sadašnje situacije i predviđanja budućnosti. Planiranje je, pre svega, izbor ciljeva i određivanje načina njihovog ostvarenja. Rezultat procesa planiranja su planske odluke. Osnovnu plansku odluku predstavljaju ciljevi. Ostale planske odluke služe ostvarenju ciljeva. Konkretno, ostvarenju ciljeva služe: pravila, postupci, politike, budžeti, planovi, projekti, programi i strategije. Planske odluke daju orjentire organizaciji kao i njenim članovima. Osnovna odgovornost menadžera je planiranje aktivnosti članova organizacije i korišćenje resursa organizacije kako bi se ostvarili ciljevi. Razlika između efektivnosti (“da se rade prave stvari”) i efikasnosti (“da se pravilno radi”) u smislu Drickera, ukazuje na značaj istovremenog izbora ciljeva i određivanja načina njihovog ostvarenja. Planiranje se ponekad pogrešno svodi samo na proces izrade planova. Planovi su samo jedan od oblika planskih odluka, odnosno proizvoda procesa planiranja, pored ciljeva, politika, strategija i programa. Planske odluke se donose na osnovu analize prošlosti i predviđanja delovanja faktora od kojih zavise rezultati poslovanja preduzeća. Planiranje je primarna faza menadžment procesa i bitna odgovornost svih manadžerskih nivoa. Osnovna odgovornost menadžera je planiranje aktivnosti članova organizacije i korišćenje resursa organizacije kako bi se ostvarili ciljevi. Kao osnovnu karakteristiku planiranja navodimo orijentisanost planiranja na dobit kao najsvodniju ciljnu funkciju preduzeća. Kontinuelnost je druga karakteristika planiranja. Planiranje je kontinuiran proces. Donošenjem srednjoročnog plana za određeni period ne prekida se rad na planiranju. Pre svega svake godine treba doneti razrađen etapni plan (kratkoročni odnosno tekući plan za jednu godinu) da bi se specificirala akcija na sprovođenju srednjoročnog plana. Planiranje je kontinuelna aktivnost,  jer kada sutra postane danas, sadašnji planovi će biti  ostvareni sa manje ili više uspeha i novi planovi moraju da se donose. Pošto uvek mora da se rade novi, da bi zamenili stare planove, ide se na to da preduzeće u svakom intervalu vremena ima srednjoročni i kratkoročni plan. Treća karakteristika planiranja je primarnost. Sve tri faze procesa upravljanja su istog stepena značaja, ali je planiranje primarno, jer se njime istorijski i logički počinje proces upravljanja kao kontinuelni proces pokretanja i usmeravanja ukupne aktivnosti preduzeća. Može se reći da je planiranje primus inter pares, odnosno prva među jednakim fazama procesa upravljanja preduzećem. Realnost planiranja je njegova sledeća karakteristika. Realnost znači da je planiranje kreativan proces i da se i samo menja, jer se i sredina u kojoj preduzeće obavlja svoju privrednu aktivnost menja. Efikasnost je peta karakteristika planiranja. Proces planiranja ne bi trebalo da košta više nego što doprinosi uspešnom upravljanju preduzećem. Ne treba ulagati u planiranje iznad tačke do koje rezultati nisu bolji od dodajnih ulaganja u proces planiranja. Iskustvo govori da treba izbegavati da se insistira na detaljnosti svih programa  i planova koji se donose na dugi rok. Detalji su bitni samo za one organizacione jedinice koje neposredno donose i sprovode određenu plansku odluku. Integralnost je šesta karakteristika  planiranja. Pošto se planske odluke donose u dobrom broju slučajeva na više nivoa u organizacionoj strukturi preduzeća, planiranje treba da doprinosi da se ostvari optimum kako podsistema, tako i sistema i pojave suboptimizacije svede na najmanju moguću meru. Ključni problem svakog poslovnog sistema je da se obezbedi integrisanje delova i celinu. Integracija znači povezivanje između podsistema na različitim nivoima u organizacionoj strukturi. Princip integrisanosti znači da planiranje mora da se obavlja  usklađeno na svim nivoima. Sveobuhvatnost je  sedma karakteristika planiranja. Sve poslovne akcije treba da budu planirane. Obuhvatno planiranje pretpostavlja visok stepen koordinacije u preduzeću i eksterno sa ostalim učesnicima u privrednoj aktivnosti. Nije slučajno što su ciljevi dati kao prva planska odluka, jer pre otpočinjanja bilo koje aktivnosti neophodno je formulisati ciljeve koji će  se ostvariti nameravanom akcijom. Ciljevi predstavljaju polaznu tačku za definisanje politika, strategija, programa i planova. Ciljevi i politike preko strategije, programa i planova obezbeđuje jedinstvenost akcije preduzeća. Ciljevi predstavljaju željeno stanje ili nivo aktivnosti prema kojoj je celokupna aktivnost organizacije usmerena.  Svrha menadžmenta je da organizaciju prevede iz početnog stanja do željenog stanja (ili cilja), uz minimum transakcionih troškova. Procena efikasnosti određenih odluka se ne može dati bez standarda. Ciljevi imaju odluku standarda. Jednom kada su formulisani, ciljevi postaju kriteriji racionalnosti planskih odluka pri izboru alternativnih  pravaca akcije, a istovremeno i standard kontrole efikasnosti poslovanja.