Monetarizam i strukturalizam

1.    UVOD
Monetarizam , kao škola makroekonomske misli , javlja se Krajem 40-ih i polovinom 50-ih godina zahvaljujući radovima Miltona Friedmana koji je njen najznačajniji predstavnik.
Hronološki razlikujemo 5 etapa u njegovom razvoju:
I- etapa koja se vezuje za 50 – te godine i koju karakteriše nastanak teorije permanentnog dohotka i tražnje za novcem.
II- etapa je karakteristična po radovima koji su isticali značaj monetarne politike ( tokom 60-ih god ).
III- etapa nastaje sa uvodjenjem adaptivnih inflatornih očekivanja i prirodne stope nwzaposlenosti ( od 1967 )
IV- etapa posle 1973. god. Kada je monetarizam uzeo maha i
V- etapa koju prati novog monetarizma tj. Nove klasične makroekonomije ( tokom 70 –ih)
Ono što je za sigurno obezbedilo pobedu monetarizma nad, ne samo kenzijancima, već i ostalim makroekonomskim školama, jeste činjenica da su upravo oni pružili kreatorima ekonomske politike jednostavne ali i efikasne instrumente u ispitivanju ekonomskih ciljeva. Dokazali su da je inflacija veliki problem u privredi, da se može otkloniti ponudom novca koja je po njima bila najznačajniji instrument ekonomske politike.

2.    TEORIJSKI TEMELJI MONETARIZMA
Monetarizam istražuje uzročno-posledične veze u monetarnoj sferi. Analizira osnovne pravce delovanja novca na opšte tokove proizvodnje i na njene određene parametre kao što su investicije, potrošnja i cene. Monetarizam je vezan za istraživanje delovanja novčanog faktora na ponašanje privredne konjunkture, s jedne strane, a s druge, delovanje novca na razvoj inflacije.
Milton Fridman polazi od toga da je kvantitativna teorija novca teorija tražnje novca. Fridman smatra da stara kvantitativna teorija novca ne daje objašnjenje odnosa realnog i novčanog dohotka, kamate i nivoa cena. Neokvantitativna teorija novca je teorija tražnje novca. Neokvantitativna teorija stoga nastoji da objasni faktore koji determinišu tražnju novca. Dosadašnja kvantitativna teorija nije dala odgovor na pitanje realnog i nominalog dohotka i odnosa dohotka i cena.
Reformulisana teorija o novcu polazi od toga da tražnja novca zavisi od tokova dohotka, i to: stope prinosa od akcija, kamatne stope od obveznice, dohotka od promena nivoa cena, stope promena opšteg nivoa cena, odnosa fizičkog dela imovine i radnog kapaciteta i dr. Osnovna varijabla ove teorije je dohodak po stalnim cenama ili permanentni dohodak, čime ova teorija izgrađuje tzv. teoriju permanentnog dohotka. Druge varijable su sekundarnog značaja i vezane su za stopu prinosa pojedinih oblika imovine: prihodi od akcija, obveznica, nekretnina i dr.
Po reformulisanoj kvanitativnoj teoriji novca, funkcija novca je vrlo stabilna. Znatno je stabilnija od funkcije potražnje i funkcije investicija. To znači da će i brzina opticaja novca biti stabilna. Pošto brzina opticaja novca odražava tražnju novca, to će se ona menjati samo pri promeni tražnje novca.
Navedeni stavovi vode zaključku i zahtevu da se novčana masa menja po jednoj dosta stabilnoj godišnjoj stopi rasta, i u tom slučaju novac ne bi delovao na pogoršanje date monetarne ravnoteže, odnosno tada bi neutralno delovao. Nagle promene novčane mase koje odstupaju od tog pravila ovog modela dovode do određenih inflatornih ili deflatornih promena u privredi.
Velike promene su moguće samo kod nominalne količine novca, dok je realna količina novca stabilna. Osnovni faktor poremećaja je odstupanje kreiranog novca od strane bankarskog sistema u odnosu na realnu količinu novca, što se neposredno održava na cene.
Da bi se opšti nivo cena održao stabilnim potrebno je da se količina novca povećava paralelno s povećanjem proizvodnje i stanovništva. Dugoročna stopa monetarnog rasta trebalo bi da iznosi 3-5%. Veći ili manji porast novčane mase od tako programiranog dovešće do inflacije, odnosno deflacije. Konstantna stopa rasta novčane mase od 5% trebalo bi da osigura privredu od većih fluktuacija cena koje negativno deluju na stopu rasta i stabilnost privrede.
Ova teorija empirijski nastoji da dokaže da postoji visoka korelacija izmedju promene novčane mase i promene cena i dohotka, ali s izvesnim odloženim delovanjem od šest do devet meseci. To se odražava na vodjenje monetarne politike u njenom opštem naporu za regulisanje kontrakcije ili ekspanzije u privredi, posebno u regulisanju cikličnih kolebanja u privredi.