Metode rada u oblasti upoznavanja okoline

Uvod
Vaspitno-obrazovne metode su načini rada kojima vaspitač podržava, podstiće, organizuje i usmerava dečje aktivnosti omogućavajući im da izgradjuju lične osobine, stavove,usavršavaju voljno-karakterna svojstva, razvijaju spsobnosti, veštine, bogate emocije i socijalne karakteristike, stiču iskustva i izgradjuju potrebna znanja.
U skladu sa shvatanjem da se ličnost razvija i uči kroz sopstvenu aktivnost, metode treba da obezbede centralno mesto aktivnostima dece. U tom smislu se očekuje da angažovanje vaspitača bude usmereno na podsticanje aktivnosti dece obezbedjivanjem adekvatnih uslova-( didakička sredstva, zadaci, instrukcije…)

Prilikom određivanja specifičnosti vaspitno-obrazovnih metoda u radu sa predškolskom decom, potrebno ih je razlikovati od načina na koje se deca razvijaju i uče , uprkos njihovoj povezanosti i međusobnoj uslovljenosti. Aktivnosti dece ne mogu biti isto što i aktivnosti vaspitača (odnosno vaspitno-obrazovne metode) kojima ih podstiče, usmerava, organizuje, bogati, kultiviše i čini efikasnijim. Treba razlikovati aktivnosti vaspitača od aktivnosti dece jer su im različiti motivi i ciljevi, i pored toga što se način obavljanja može biti isti. Na primer, eksperiment vaspitača namenjen je da se nešto pokaže, da deca prate neki proces ili pojavu, što treba da ih zainteresuje i podstakne na razmišljanje, traganje i upoznavanje. Eksperiment koji izvodi dete predstavlja stvoreni interes, sopstvenu aktivnost kojom se putem delovanja na stvari i namernog izazivanja pojava traže odgovori na pitanja i povezuju hipoteze koje je ono formulisalo. Niko ne može biti razvijen i učen, već se svako razvija i uči zahvaljujući sopstvenoj aktivnosti. Otuda se i postupci vaspitača, odnosno vaspitno-obrazovne metode, mogu procenjivati isključivo po tome koliko su u stanju da obezbede uslove za neometano odvijanje aktivnosti dece, da ih podrže, podstaknu, usmere, obogate i pokrenu ka višim razvojnim nivoima, ne potiskujući, već stalno povećavajući i kvalitativno unapređujući odlučujuću ulogu deteta u sopstvenom razvoju. Metode se primenjuju polazeći od ciljeva vaspitno-obrazovnog rada a vrednost svake od njih se može procenjivati zavisno od toga koliko su aktivno uključile decu i omogućile im da deluju shodno svojim interesovanjima, potrebama i mogućnostima. Vrednost metode nije u stvarima, sredstvima ili tehnikama koje koristi , već u duhu koji pokreće. Samo u tom slučaju metode mogu biti prihvaćene od dece, a ne nametnute, odnosno tako mogu naći na obzir bez skrivenog ili otvorenog otpora, koji neretko karakteriše ponašanje dece i omladine u vaspitno-obrazovnim ustanovama svih stupnjeva.