Darovitost

UVOD

Veoma davno se došlo do saznanja da su daroviti i kreativni pojedinci najveće blago svakog društva. Još su stari narodi (Kinezi, Grci, Egipćani, Indusi, Jevreji itd.) uočavali njihov značaj za ukupan razvoj i napredak ljudske zajednice. Posebno snažnu podršku ovakva saznanja su dobila u 20. veku, a naročito posle Drugog svetskog rata, kada i započinje ozbiljniji pristup izučavanju i tretmanu darovitosti i kreativnosti. Takođe, čovečanstvo se već sada suočava sa činjenicom da su skoro svi prirodni resursi, tj. različiti izvori energije (ugalj, nafta, vodena energija itd.) na kojima je, uglavnom, i počivao dosadašnji razvoj civilizacije već pri kraju svoje iskorišćenosti i da su još samo ljudske sposobnosti jedini preostali ali “neiscrpni rezervoar” daljeg razvoja čovečanstva i civilizacije (Stojaković, 2000).
Izvesno je da su mogućnosti darovitih i kreativnih pojedinaca u tom pogledu i najveće, pa bi obrazovanje trebalo da postane odlučujući faktor njihovog otkrivanja, podsticanja i razvoja. Ovo tim pre treba imati u vidu kada se zna da su psihološka istraživanja pokazala još jednu prednost intelektualno darovite dece, tj. da mentalni razvoj takve dece traje duže, nego mentalni razvoj prosečne i ispodprosečne dece. Psihološka israživanja ukazuju da se, razvoj inteligencije kod većine ljudi završava oko 17. godine, a kod onih ispodprosečnih i ranije. Međutim, intelektualno darovita deca i pojedinci ne samo da se brže razvijaju u tom pogledu, već i njihov mentalni razvoj traje duže za godinu ili dve. To je, dakle, dvostruka prednost intelektualno darovite dece, pa je i ulaganje u njihovo obrazovanje i razvoj višestruko korisno (Stojaković, 2000).
Ali, današnji stepen razvoja obrazovanja, izuzev u malom broju razvijenih zemalja, ne može ni izbliza zadovoljiti napred postavljene uslove. Ne samo zbog toga što i škola po tradiciji pruža otpor novinama, već i zbog toga što se iz godine u godinu smanjuju ionako mala sredstva za obrazovanje. Isto tako, iako se zna da je dosadašnji napredak čovečanstva postignut zahvaljujući, uglavnom, darovitim i kreativnim pojedincima, paradoksalna je činjenica da se društvo nije moglo tokom čitavog jednog milenijuma naviknuti na takve izuzetke. Zašto je to tako? – pitali su se mnogi. Je li to, možda, i zbog toga što samo izuzeci i retki pojedinci imaju sposobnost da vide smisao u besmislicama običnog čoveka i da uspostavljaju odgovarajući red stvari u nerešivom neredu za većinu? Interesantno je pratiti kroz istoriju kako su tako daroviti i kreativni pojedinci bili prihvaćeni od strane prosečnih ali brojnijih članova društva u različitim epohama. Činjenice iz biografija velikih naučnika i pronalazača nam govore da je malo takvih pojedinaca (Stojaković, 2000).
Mali je broj darovitih pojedinaca koji uspevaju da prebrode sve prepreke i lične razvojne krize u odnosu na one kojima to ne polazi za rukom ako žive u atmosferi nerazumevanja, straha i neprihvaćenosti. To je ne samo lična tragedija takvih pojedinaca, već i tragedija ljudske zajednice u celini. Jer, koliko li je ostalo neotkrivenih izuma, nepronađenih lekova za najteže bolesti, nenapisanih sonata i književnih dela, samo zato što su takvi pojedinci u jednom određenom kritičnom periodu svog života ostavljani sami i završavali svoj život neshvaćeni, neprihvaćeni i odbačeni (Stojaković, 2000).
Ipak, za današnje doba može se reći da se pod pritiskom naučnih saznanja o značaju podsticanja darovitosti i kreativnosti za razvoj društva – prilike u tom pogledu menjaju na bolje. Tradicionalno shvatanje da daroviti i kreativni pojedinci uvek nađu neki način da realizuju svoje potencijale bez obzira na spoljašnje uslove koje im sredina u kojoj žive pruža- nenaučno je i prevaziđeno. Rezultati istraživanja u toj oblasti govore da se darovitost i kreativnost mogu vežbati, negovati i podsticati, čime se do optimalnog nivoa razvijaju potencijali talenta i darovitih pojedinaca. U tom smislu škola i školsko učenje trebalo bi da postanu bitan i razvojni faktor podsticanja i razvijanja darovitosti i kreativnosti. Međutim, današnjoj školi se sve više upućuju prigovori da više podržava i razvija prosečnost i konformizam u mišljenju, umesto da neguje i razvija originalnost i različitost.

1. Definicije darovitosti

Na pitanje «šta je to darovitost» ne postoji jedinstven odgovor. Brojni odgovori na to pitanje uzimaju u razmatranje vreme njenog javljanja, karakteristike ponašanja ili predviđanje nekog budućeg ponašanja, vrstu ponašanja, itd. (Bumber, 2003).
Najopštija definicija darovitosti (prema Čudina-Obradović, 1990) je da je darovitost neobičnost, iznimnost ponašanja koja se ogleda u kvalitetnijem, boljem, značajnijem rezultatu ili produktu nego što ga postižu ostali pojedinci sa sličnim karakteristikama.
U početku je darovitost smatrana jednodimenzionalnim fenomenom, a u procesu identifikacije se kao kriterijum najčešće koristio koeficijent inteligencije. Kasnije se darovitost počinje shvatati multidimezionalno, pa se javljaju i drugačije definicije darovitosti (Bumber, 2003).
Terman (prema Kvaščev, 1976) definiše talenat ili nadarenost deteta kao visoke opšte intelektualne sposobnosti.
Koren (prema Kvaščev, 1976) daje sledeću definiciju talenta: „Nadarenost je svojevrstan sklop osobina koje omogućavaju pojedincu da na produktivan ili reprodutivan način postize dosledno izrazito iznadprosečan učinak u jednoj ili više oblasti ljudskih delatnosti, a uslovljena je visokim stepenom razvitka pojedinih sposobnosti odnosno njihovih kompozicija i povoljnom unutrašnjom i spoljašnjom stimulacijom (Kvaščev, 1976, str. 5).”
Torance (prema Kvaščev, 1976) definiše kreativnost kao „proces kojim osoba postaje svesna nekog problema, teškoće ili nedostatka u znanju, za koje ne moze da nađe naučeno ili poznato rešenje, ona trazi moguća rešenja postavljajući hipoteze; procenjuje, proverava i preinačava svoje hipoteze i saopštava rezultate (Kvaščev, 1976, str. 5).”
Stenbergova (prema Koren, 1991) definicija usmerena na kognitivne modele darovitosti kaže da nije reč samo o kvantitativnim razlikama već da daroviti imaju specifičan način mentalnog funkcionisanja. Indikatori darovitosti su uspešno rešavanje problema i usvajanje znanja. Što su te veštine bolje to je osoba darovitija. Kvalitetna metakognicija i njena primena su karakteristike darovitih.