Primena principa u saradnji vaspitaca i roditelja

1. UVOD

U svim oblastima ljudskog života i rada postoje određene zakonitosti koje stručnjaci moraju da poznaju da bi uspešnije obavljali svoje profesionalne zadatke. Prosvetni radnici treba da poznaju principe saradnje s roditeljima i da ih se pridržavaju, kako bi saradnja bila uspešnija, čime bi se, istovremeno, ostvarivali programski zadaci, a time i razvoj najmlađih.
U saradnji s roditeljima koriste se poznati andragoško-didaktički principi, prilagođeni specifičnim uslovima, u kojima svi koji rade s decom u porodici i vaspitno-obrazovnoj ustanovi, zajednički postižu bolje rezultate.
Poznavanjem osnovnih principa treba obezbediti dobre saradničke odnose, kako bi se roditelji ne samo odazvali saradnji, već i aktivnijim učešćem u njoj doprineli pravilnijem podizanju i vaspitavanju deteta.
2. PRIMENA PRINCIPA U SARADNJI VASPITAČA I RODITELJA

2.1 Princip poštovanja ličnosti roditelja

U saradnji odraslih osoba posebno je važno međusobno poštovanje. Inicijativu za ovakve odnose daju prosvetni radnici.
Roditelji su odrasle, zrele osobe koje imaju već određenu društvenu afirmaciju, zadatke i odgovornost u celokupnom životu i radu. Svako od njih organizuje svoj porodični život onako kako može, hoće i zna. To znači da je teško naći dve porodice, ili čak i dva roditelja u istoj porodici koji su podjednako uspešno rešili svoje životne i porodične probleme.
Najveći broj roditelja čini maksimalne napore da bi što uspešnije podizali svoje dete. Ukoliko se njihove želje ne ostvaruju i njihovo dete ne pokazuje samo pozitivne rezultate, utoliko se mora pažljivije nagoveštavati šta sve treba da menjaju u svojim postupcima ili u uslovima u kojima je dete do tada živelo i radilo.
Poštovanje roditelja doprineće da se oni vežu za organizatora saradnje i da s voljom i poverenjem prihvataju ono što im se predlaže i o čemu su se zajednički dogovorili.
Svi koji rade s decom i mladima često će biti u situaciji da s roditeljima izmenjaju svoja zapažanja o radu i ponašanju dece – vaspitanika i učenika, ukazujući im i na ono s čime odrasli mogu, ali i ne moraju, biti u potpunosti zadovoljni. Ovaj princip nalaže da sve što se želi saopštiti roditeljima o detetu, mora biti samo u okviruličnog kontakta i bez prisustva bilo koga sa stranca.
Nepoštovanje ovog principa je najčešće kada se o ponašanju i radu pojedinog deteta ne govori samo pred njegovim roditeljima, već i pred drugim licima, kada se ne poštuje mišljenje roditelja ili se ne postupa u skladu sa zahtevima i drugim principima. Evo primera iz vrtića kada se predviđa da jedini sadržaj roditeljskog sastanka bude vrednovanje postignutih rezultata kod dece. Mnogi roditelji slabe rezultate rada deteta doživljavaju kao svojevrsne prekore i jednostavno izbegavaju dolazak na ovakve sastanke. To je ujedno i prilika da ne prisustvuju neprijatnoj situaciji u kojoj treba da „crvene i blede“ pred ostalim roditeljima. Vaspitači i učitelji, odeljenske starešine, nedostatke najčešće komentarišu rečima: ,ti koji su trebalo da dođu nisu došli“, „samo da dođu na roditeljski sastanak pa da čuju o svojoj deci“, .dolaze na roditeljske sastanke roditelji vaspitanika- učenika čija su deca bez ikakvih problema“ i sl.
Ovaj princip se ne poštuje ni kada vaspitači odlaze u domove vaspitanika, a za neposredni povod navode „upoznavanje uslova u kojima porodica živi. “
Kada se na bilo koji način ne pokaže dovoljno poštovanja prema roditeljima, oni počinju da izbegavaju svaku dalju saradnju, što ima odraza na rad i ponašanje dece -vaspitanika.

2.2 Princip efikasnog korišćenja vremena

Vreme kojim raspolažu roditelji i prosvetni radnici vrlo je ograničeno. Otud je neophodno da se ono što bolje i efikasnije koristi.
Korišćenje može biti efikasno sa stanovišta roditelja i prosvetnih radnika.
Sa stanovišta roditelja najefikasnije vreme je:
– u predškolskoj ustanovi – da se o detetu o svemu što ih interesuje ukratno porazgovara prilikom dovođenja i odvođenja deteta, jer su tada već u prostorijama ustanove;
– u školi – u odlasku na posao ili u povratku kući, prilikom obavljanja svojih poslova kada im je škola „usput”; pre ili posle održavanja roditeljskih sastanaka, jer su deca odraslija i u večernjim časovima mogu da budu u kući bez roditelja. Ovo vreme nije podesno u predškolskoj ustanovi, jer su vaspitači tada zauzeti obavezama prema ostaloj deci iz grupe. U jutarnjim časovima angažovani su prihvatanjem dece od roditelja, vođenjem evidencije o njihovom dolasku, uključivanjem dece u slobodne aktivnosti i sl. Pošto svi roditelji ne dovode decu istovremeno, to se pridošla deca uvek moraju imati u centru pažnje, od dolaska prvog do poslednjeg deteta. Slična je situacija i u popodnevnim časovima, kada je pažnja vaspitača usredsređena ne samo na one koji trenutno odlaze, već i na one koji sujoš prisutni.
Od početka saradnje, kod roditelja treba stvoriti naviku da u zajednički neplaniranom vremenu, ne mogu očekivati duže razgovore jer onemogućavaju medicinske sestre i vaspitače da valjano obave svoje planirane obaveze.
U škopi prosvetne radnike svaki neplanirani dolazak roditelja i razgovor s njim sprečava da izvršavaju tekuće obaveze, da predahnu u toku odmora ili ih obavezuje da se zadržavaju u školi duže nego što su planirali.
Svaki nenajavljeni dolazak roditelja, u cilju razgovora o pojedinom detetu – vaspitaniku, ukoliko stvar nije hitna, treba da se iskoristi samo za dogovor kada će moći da se razgovara o onome što roditelja interesuje.
Sa stanovišta prosvetnih radnika najpodesnije vreme za pojedinačne razgovore je u popodnevnim časovima kada rade u drugoj smeni.
Razgovori o pojedinom vaspitaniku se vode samo u ustanovi, na osnovu postojećih podataka u knjizi rada vaspitača.
Ovaj princip, efikasnog korišćenja vremena se ne poštuje i kada se na roditeljskim sastancima govori o pojedinom detetu, jer tada je aktivan samo roditelj jednog učenika, a svi ostali gube dragoceno vreme.