Žan Žak Ruso

1. Uvod
Tokom istorijskog razvoja pedagoške misli, različite okolnosti i društvene potrebe utiču na formiranje novih ideja. Pre samog početka metodoloških istraživanja, razvijene su pedagoške ideje koje su uticale na pedagošku praksu, a stvaraoci tih ideja nazvani su pedagoškim klasičarima. Jedan od njih, koji je ostavio uticajni trag u pedagoškim idejama 18. veka, bio je francuski pedagog Žan Žak Ruso.
Ruso je veoma negirao postojeće oblike društvenog života, morala, državnog poretka i estetskih normi, a izuzetno se zalagao za slobodu, demokratiju i humanizam. Takođe, Ruso je bio zastupnik prirodnog vaspitanja, odnosno prihvatao je vaspitanje u skladu sa prirodom deteta. U temeljima njegove pedagoške koncepcije leže mnoge ideje, kao što su: terija o slobodnom razvitku i slobodnom vaspitanju, o potrebi individualnog prilaženja detetu, protivljenje fizičkom kažnjavanju dece, isticanje značaja fizičkog, moralnog, radnog i umnog vaspitanja.
Ruso je bio protivnik srednjovekovnog načina vaspitanja i težio je ka tome da dete bude centar vaspitnog procesa, kao i da se poveća aktivnost vaspitanika. Bio je prvi koji je širio potrebu o revoluciji u pedagogiji, a svoje ideje izneo je u delu „Emil ili o vaspitanju“, koje je objavljeno sredinom 18. veka.
2. Život Žan Žak Rusoa
Žan Žak Ruso rođen je u Ženevi 1712. godine u skromnoj porodici koja je pripadala srednjem krugu buržoazije. Majka mu umire na porođaju, pa svu brigu o njemu preuzima otac Isak po zanimanju časovničar. Isak se trudio da nadoknadi Rusou gubitak majke pa ga je previše čuvao i mazio. Dečak je imao veoma izražajna čula i maštu što se kasnije veoma izrazilo u njegovom životu, a otac mu pruža kućno vaspitanje i obrazovanje jer nije imao prilike da Žan Žaku pruži obrazovanje u školi. Dečak je slušao i upijao priče i bajke koje mu je otac čitao, i tako je bio vaspitan (Deržavin, 1947). Međutim dečak u 10 godina gubi oca i o njemu počinje da se stara rodbina. Žan Žak je znao važnost zanata ali ga nije voleo, ipak sa 12 godina uči za gravera međutim brzo napušta taj posao i odlučuje da se posveti putovanju po svetu. Voleo je da šeta pa su mu duge šetnje pružale priliku da mašta i da odlazi daleko od mesta gde se nalazio. U svom delu Ruso (1989:3) priča kako je jednom prilikom nakon duge šetnje vrativši se kući zatekao zaključanu kapiju i to video kao znak za odlazak u svet. Ne propuštajući priliku odlazi u nepovratno. Brzo je pronašao i svoju nežniju polovinu, Terezu Lavaser po zanimanju služavku, i potpuno zaljubljen posvećuje joj svoju ljubav (Deržavin, 1947). Ruso se bavio raznim zanatima, čak se jednom oprobao kao učitelj al’ videvši da to nije njegovog karatkera odustaje od daljeg rada. Mnogo je putovao i video je gradove: Ženeva, Lozana, Bern, London, Strazburg itd. i takođe se upoznao sa njihovim kulturama i načinima života. Tokom svojih putovanja Žan Žak se sve vreme samoobrazuje čitajući knjige velikih fiozofa i pisaca (Deržavin, 1947). NJegova sudbina se menja kada 1724. godine akademija u Dižonu objavljuje temu sa naslovom: „Da li je napredak nauka i umetnosti uticao na poboljšanje morala?“ gde on iznosi sledeće mišljenje, a to je da se razvojem civilizacije povećala nejednakost koja leži u privatnoj svojini.
Ruso je napisao značajna dela koja ostaju za njim a koja su nastala pod uticajem njegove mladosti: „Žili ili nova Eloiza“ (1761.), „Društveni ugovor“ (1762.) i od posebnog značaja „Emil ili o vaspitanju“ (1762.) gde je Ruso oborio veliku kritiku na tadašnji proces vaspitanja. Zbog te knjige Ruso biva progonjen i odlazi u Švajcarsku gde nalazi mir ali i duševno oboljeva i u tom stanju piše svoje autobiografije „Ispovesti“ i „Sanjarenje samotnog šetača“. Svoje poslednje godine života proživeo je u samoći, napuštajući društveni svet, a 1778. godine umire u Francuskoj (Deržavin, 1947.)
3. Pedagoške ideje Žan Žak Rusoa
Žan Žak Ruso se ubraja u najveće Francuske glasnike koji je u pedagogiji, nastavljajući ideje DŽ. Loka i dodavajući svoje misli i pravce vaspitanja, protestovao protiv srednjovekovnog vaspitanja.
Centar vaspitanja prema Rusou bilo je dete onakvo kakvo jeste, sa svojim osobinama i potrebama, težeći ka prirodnom skladu vaspitanja. Toj detetovoj prirodi Ruso poklanja poseban značaj i važnost pri vaspitanju. Pored prirode koja vaspita, veliku ulogu u procesu vaspitavanja imaju ljudi i stvari gde Ruso govori o trostrukom vaspitanju gde sve tri komponente utiču na svoj način, a vaspitanje će biti uspešno samo ukoliko ovo trostruko delovanje uskladimo i uravnotežimo, tada se ostvaruje postavljen cilj i zadatak vaspitanja koji se prema Rusou ogledaju u tome da vaspitanjem dete postane čovek kojem će na prvom mestu biti obezbeđeno iskustvo od strane vaspitača. Svoje ideje Ruso zaokružuje slobodom vaspitanja u kojem može učestvovati čovek slobodne prirode.
3.1. Emil ili o vaspitanju
Sam sadržaj Rusoovih dela je prepun misli i citata koje često možemo čuti kada govorio o vaspitanju. Ruso je po tome bio veoma poseban pisac. Kako bismo sagledali Rusoov pogled na vaspitanje i decu važno je da sagledamo i jedno od njegovih najvećih dela „Emil ili o vaspitanju“.
Delo se pojavljuje 1762. godine uz veliki prasak u jednom od procesa pedagogije. Sadržaj ovog velikog dela se ogleda u romanu i u metodama i zadacima idealnog vaspitanja prirodnog čoveka. Prema raznim autorima delo direktno napada feudalno vaspitanje i sholastičku školu, a mnogi kritičari ga gledaju kao upustvo vaspitanja. U samo delo Ruso se mnogo uneo i posvetio, vrlo subjektivno piše, pa mnogi smatraju da je Emil prikaz samog Rusoa tj, njegove suprotnosti.
Roman nema posebnu akciju, sve vreme se govori o vaspitanju dečaka pod nekim specifičnim i posebnim uslovima u cilju da se dečak vaspita prirodno kao slobodan čoveka. Ruso želi da stvori savršenog učenika, otvara svoju maštu i stvara Emila kao jednog takvog. Emil bi odudarao od normalnog čoveka tog doba, a i današnjeg, ali Ruso je želeo da nasuprot svojim neidealima stvori nekog bez mana koliko god to bilo nerealno za stvarnost. Međutim Ruso ovo delo piše s ciljem da norme koje su u to vreme bile zastupljene sruši i nađe optimalno rešenje. U delu Ruso veoma konkretizovano piše svoje metode vaspitanja. Vučinić u svom radu (2011) naglašava da je ovo delo bilo uzvišeno od strane tadašnjih mislilaca ali da je istovremeno bilo osuđeno i spaljeno od strane crkve. Zašto je delo bilo spaljeno od strane crkve? Već smo rekli da je Ruso bio protivnik feudalnog vaspitanja i isto tako se protivio tadašnjoj prirodi religije i crkve što je izazvalo