Državljanstvo Evropske Unije

 
1. Pojam državljanstva Evropske Unije

Državljanstvo Evropske Unije je deo evropskog identiteta svakog evropljanina i priznaje se svakoj osobi koja ima državljanstvo neke od država članica Evropske Unije. Državljanstvo, sa pravima koje poseduju građani daje dublji i bliži osećaj pripadnosti Evropskoj Uniji.
Cilj uvođenja koncepta državljanstva Evropske Unije je zbližavanje ljudi u Evropskoj Uniji i stvaranje još većeg osećaja zajedništva između država članica i njenih građana, kao i pružanje zaštite prava i interesa građana Unije.

2. Razvoj koncepta

Državljanstvo Evropske Unije ustanovljeno je Ugovorom o Evropskoj Uniji, u kome se kaže da „svako lice koje ima državljanstvo države članice biće građanin Unije“. Međutim, ideja o državljanstvu nagoveštena je znatno pre usvajanja ovog ugovora. Naime, Rimskim ugovorom iz 1957. godine ustanovljene su četiri osnovne slobode na kojima se temelji Evropska ekonomska zajednica: sloboda kretanja roba, kapitala, ljudi i usluga. Zatim, krajem 70-ih godina bila je istaknuta mogućnost da bi zajedničko tržište, kao osnova integracija evropskih država, moglo da dobije nove dimenzije tj. da „preraste“ u Uniju koja bi služila približavanju naroda. Već se tada pominje prestanak kontrole na granicama država, uprošćavanje plaćanja iz socijalnog osiguranja u čitavoj Zajednici i td. Proces oblikovanja instituta evropskog državljanstva je bio pokrenut.
Godine 1984. usvojen je nacrt ugovora o Evropskoj Uniji, u kome je prvi put definisano državljanstvo Unije. Prema članu 3. nacrta „Državljani država članica su istovremeno građani Unije. Državljanstvo Unije je vezano za svojstvo državljana države članice, ono ne može biti stečeno ili izgubljeno odvojeno“.
Veza između nacionalnog državljanstva je precizirana Ugovorom iz Amsterdama u kome se nedvosmisleno navodi da državljanstvo Evropske Unije „dopunjuje a ne zamenjuje nacionalno državljanstvo“ (na insistriranje Danske dodata je rečenica – državljanstvo Unije dopunjuje a ne zamenjuje nacionalno državljanstvo.) Time se ističe da državljanstvo Unije ne može voditi ka umanjenju nacionalnih građanskih prava, kao i da ne postoji uporediv odnos prava i dužnosti između građanina i Evropske Unije, kao što to važi za nacionalno državljanstvo.
Ugovorom iz Amsterdama uvedene su i značajne promene u oblast slobodnog kretanja ljudi, odnosno pitanja viza, azila, imigracije i td. koja se prebacuju iz trećeg u prvi stub Evropke Unije i stavljaju se u nadležnost Zajednice. Ovim Ugovorom napravljen je pomak u zaštiti prava i interesa građana Evropske unije.

2. Garantovana prava

Sam koncept državljanstva Evropske Unije državljanima pruža niz prava koja zadiru u samu srž njihovog svakodnevnog života.
Ova prava ne obuhvataju sva prava i obaveze koja su svojstvena državljanima država članica, pa se zato ne sme poistovećivati državljanstvo Unije i državljanstvo država članica Unije.
Ugovorom iz Mastrihta data su četiri posebna prava: slobodno kretanje i prebivalište na teritoriji Evropske Unije, pravo glasa i kandidature na lokalnim izborima i izborima za Evropski parlament u zemlji prebivališta, diplomatska i konzularna zaštita bilo koje države Evropske Unije u slučaju kada matična država članica lica kojem je potrebna zaštita nema svog predstavništva u određenoj trećoj zemlji, pravo na podnošenje molbe i žalbe Evropskom ombudsmanu.
Ugovorom iz Amsterdama (1999.god.) ova prava su dopunjena pravom na obraćanje građana i primanje odgovora od institucija Evropske Unije na bilo kojem od zvaničnih jezika, pravom na pristup dokumentima Evropskog parlamenta, Saveta Evropske unije i Evropske komisije, pravom na nediskriminaciju na osnovu nacionalnosti pola, rase, religije, životnog doba, seksualne orijentacije i invalidnosti, kao i pravo na ravnopravan pristup administrativnoj službi Evropske Unije.