Ljudska prava u zatvorima

Uvod
’Svi ljudi se radjaju slobodni i jednaki u dostojanstvu i pravima ’
Nakon užasa koji je doneo II Svetski rat i masovnog kršenja ljudskih prava i sloboda, između ostalog zlostavljanja i ubijanja ratnih zarobljenika, dolazi do velikih promena u međunarodnom pravu . Prava lica lišenih slobode nisu bila izuzetak.
Danas se veliki broj međunarodnih instrumenata kao i zakoni i podzakonski akti nacionalnog prava bave pravima zatvorenih lica i principima postupanja sa njima . Od velikog značaja su i projekti nevladinih organizacija i boraca za ljudska prava .
Ipak stvarnost pokazuje da je veliki zadatak stvaranje uslova za poštovanje ljudskih prava lica lišenih slobode .
Zatvori kao što su ’La Sante’ u Francuskoj, ’Tadmor’ vojni zatvor u Siriji, ’Nairobi’ u Keniji, ’Dijarbakir’ u Turskoj, ’Esperanca’ u Salvadoru , ’Evin’ u Iranu, americki vojni zatvor ’ Gvantanamo Bay’ i ’Abu Ghraib’ u Iraku su samo neka od mesta gde se grubo krše ljudska prava zatvorenika . Načini kršenja su različiti, od nehumanih uslova života u zatvorskim jedinicama usled nevoljnosti siromašnih država da se pozabave istim, do primene razlicitih oblika torture prilikom ispitivanja lica kako bi se došlo do informacija koje su bitne za državu.
Lica lišena slobode i danas predstavljaju marginalizovanu društvenu grupu cija zaštita nije uvek prioritet .
Međunarodno pravo
U najvažnije instrumente međunarodnog prava koji sadrže pravila koja se tiču lica lišenih slobode spadaju III Ženevska konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima (1949.), Evropska konvencija o ljudskim pravima (1950.) , Standardna minimalna pravila UN za postupanje sa zatvorenicima (1955.) Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966.), Konvencija protiv mučenja i drugih svirepih, nehumanih ili ponižavajućih kazni ili postupaka (1984.) i njen Opcioni protokol (2002.), Evropska konvencija o sprečavanju mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni i postupaka (1987.), Evropska zatvorska pravila (2006.).
III Ženevska konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima prvenstveno definiše krug lica koji od trenutka zarobljavanja imaju pravo na status ratnog zarobljenika, a zatim definise principe zaštite kao što su humano postupanje , zaštita i poštovanje . Sa ratnim zarobljenicima se mora postupati čovečno u svako doba, moraju se u svakom trenutku štititi od torture , sakaćenja, uslovi u kojima žive ne smeju biti štetni po njihovo zdravlje, moralna ličnost i čast zatvorenika moraju se poštovati .
Evropska konvencija o ljudskim pravima u čl. 3 proklamuje zabranu mučenja ’ Niko neće biti podvrgnut torturi, neljudskom ili ponižavajućem postupku ili kažnjavanju.’ Takođe uspostavljen je Evropski sud za ljudska prava kao mehanizam nadzora poštovanja ljudskih prava u državama članicama .
Standardna minimalna pravila UN za postupanje sa zatvorenicima usvojena su na prvom Kongresu Ujedinjenih nacija o sprečavanju kriminaliteta i postupanju prema prestupnicima održanog 1955.godine u Ženevi .Ovaj dokument propisuje minimalne uslove koje država mora da obezbedi licima lišenim slobode u cilju očuvanja njihovog dostojanstva i fizičkog integriteta . Pravila se odnose na materijalne uslove u kojima borave lica lišena slobode (smeštaj , higijena , ishrana ) , dnevni režim u ustanovi , medicinska zaštita ,kontakt sa spoljnim svetom , ali i na disciplinske kazne i primenu sile prema njima . Iako nije pravno obavezujuć dokument , minimalni standardi daju smernice međunarodnom i domaćem pravu za postupanje prema građanima u zatvorima i drugim oblicima pritvora . Osnovni princip je da ” Neće biti nikakve diskriminacije na osnovu rase , boje, pola , jezika, veroispovesti , političkog ili drugog mišljenja , nacionalnog ili društvenog porekla , imovine , rođenja ili drugih okolnosti ” .
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima u čl.10 propisuje ’ Sa svakim licem koje je lišeno slobode postupa se humano i sa poštovanjem dostojanstva neodvojivog od čovekove ličnosti. Okrivljena lica su, osim u izuzetnim slučajevima, odvojena od osuđenih lica i podvrgnuta posebnom režimu koji odgovara njihovom statusu neosuđivanih lica. Mladi okrivljeni su odvojeni od odraslih i o njihovim slučajevima se rešava što je moguće pre. Kazneni režim obuhvata postupak sa osuđenicima čiji je glavni cilj njihovo popravljanje i socijalna rehabilitacija. Mladi prestupnici su odvojeni od odraslih i podvrgnuti režimu koji odgovara njihovim godinama i njihovom zakonskom statusu.’ Čl.7 propisuje zabranu mučenja ’ Niko ne može biti podvrgnut mučenju ili svirepim nehumanim ili ponižavajućim kaznama ili postupcima. Posebno je zabranjeno da se neko lice podvrgne medicinskom ili naučnom eksperimentu bez njegovog slobodnog pristanka.’
Konvencijom protiv mučenja i drugih svirepih, nehumanih ili ponižavajućih kazni ili postupaka i njenim Opcionim protokolom su krunisani napori Ujedinjenih nacija na suzbijanju i kažnjavanju mučenja, započeti još 1948. godine donošenjem Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Konvencija je unapredila definiciju mučenja, podrobnije
regulisala obaveze država u pogledu sprečavanja i kažnjavanja i, najzad, usvajanjem
Opcionog protkola, ustanovila jedan delotvoran nadzorni mehanizam za sprečavanje torture . Konvencija zahteva da svi državni službenici koji dolaze u dodir s licima lišenim slobode budu obavešteni i upozoreni na zabranu zlostavljanja (čl. 10), kao i da država permanentno kontroliše pravila, uputstva, metode i praksu u istrazi i tretmanu lica lišenih slobode s ciljem
sprečavanja zlostavljanja (čl. 11).
Evropskom konvencijom o sprečavanju mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih kazni i postupaka predviđeno je osnivanje Komiteta Saveta Evrope za sprecavanje mučenja i nečovecnih ili ponižavajuci kazni i postupaka čija je uloga da “putem poseta ispita postupanje prema licima lišenim slobode s ciljem da se, ako je to potrebno, pojača zaštita tih lica od mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja” Funkcija Komiteta je preventivna a cilj je unapređivanje zaštite prava lica lišenih slobode .
Evropska zatvorska pravila predstavljaju još jedan međunarodni dokument koji proklamuje prava, propisuje zaštitu i način postupanja prema licima lišenim slobode kao i uslove u kojima žive. Pravila nisu obavezujuća, ali su države članice Saveta Evrope pozvane da ih primenjuju.