Lokalna samouprava u državi Španije

 
1. UVOD
Kraljevina Španija je nezavisna evropska država, po ustavnom uređenju parlamentarna monarhija. Od 1986.godine članica Ujedinjenih nacija, Evropske Unije I NATO saveza.
Španski poslednji kralj je Juan Carlos.
Trenutno predsednik vlade Španije je Marijano Rahoj, koji je imenovan 21. Novembra. 2011.
Španija je smještena na jugozapadu Europe I ona zauzima veći dio Pirenejskog poluotoka.
Glavni grad Kraljevine Španije je Madrid. Madrid okolina Madrida I obala su najgušće naseljene zone, dok je unutrašnjost znatno redje naseljena. Danas oko 80% stanovništva živi u gradovima. Starosnog doba od 0-19 godina je 33% populacije, u dobu od 20-59 godina je 50%, a starijih od 60 godina ima 17%. Očigledno je I da španska populacija postaje sve starij,a na to utiče I mali prirodni priraštaj, koji iznosi svega 1 promil (stopa nataliteta je 10 promila,a mortaliteta 9 promila). Španija je prilično homogena što se religije tiče – 97% stanovništva je katoličke vere, 0,4% su protestanti i 2,6% ostali. Ona je zemlje u kojoj preko 80 osto stanovnika ne govori nijedan strani jezik.
Španski Ustav od 28. oktobra 1978. godine teritorijalnoj organizaciji države posvećuje VIII glavu, tj. odredbe čl. 137-158. Glava VIII podeljena je na tri odeljka:
– prvi deo (čl. 137-139) je posvećen opštim principima;
– drugi deo koji sadrži takođe tri člana (čl. 140-142) odnosi se na lokalnu upravu i postavlja principe koji se odnose na opštine i provincije,
– dok treći odeljak koji sadrži 16 članova (čl. 143-158) nosi naslov „Autonomne zajednice“.
Ovaj odeljak sadrži bitne odredbe koje predstavljaju okvir u koji se integrišu posebni statuti ovih zajednica. Radikalne promene političke strukture vodile su drukcijoj poziciji lokalne upave. Primetan je znatan razvoj lokalne demokratije posle prvih demokratskih lokalnih saveta izabranih 1979. Po Ustavu 1978. godine postoje autonomne zajednice (autonomni regioni), provincije i municipaliteti (čl. 117 Ustava). Lokalni nivo vlasi ima da nivoa, provincijalni i municipalni. Pored toga, Ustav dozvoljava postojanje drugih lokalnih tela kao što su mankomunidades (savezi municipalitet), metropoliten područja i comarcas (slično counities).
Medjutim, sticaj okolnosi i velike promene u dvadesetom veku znatno su izmenile pristup i logiku. Odnosno izmedju pojedinih nivoa u vertikalnoj organizaciji vlasti menjaju se u koris centralne dinstance vlasti. Generalno govoreći, povećava se pravo centra da interveniše u lokalnim stvarima i to tako što se nudi finansijska pomoć velikim gradovima i pokušajima da se garantuju jednake finansijske prilike i minimalni nivoi blagostanja svim gradjanim ma gde oni bili locirani. Ali naporedo s tim, intermedijalne vlasti (državnih i regionalnih jedinica) i dalje su imale deo kontole nad lokalnim vlastima posebno u finansijskim stvarima (poreskih prihoda i rashoda).
2. ISTORIJSKI RAZVOJ LOKALNE SMOUPRAVE
Gledano istorijski, moglo bi se reči da je lokalna vlast u federalnim ili regionalnim državama bila više kreacija federalnih ili regionalnih jedinica nego saveza, i da bi bilo logično očekivati da ona bude i dalje u krilu i nadležnosti regiona ne države. Često su navodjeni i jaki politički i ekonomski razlozi u korist prava regionalnih jedinica da organizuju lokalne vlasti prema lokalnim potrebama i da odlučuju o stepenu decentralizacije finansijsko-poreskih poslova i odgovornosti, kako na regionalnom tako i na lokalnom nivou.
U Španiji, tokom više od 150 godine teritorijalna administracija bila je organizovana u provincije i municipaliteta i imala svoje odgovornosti i prihode regulisane od centrale vlade. Ustav od 1978 i Statuti autonomija regulišu novi regionali nivo vlasti i navode odgovornosti koje bi mogle da budu prenete od centralnih na regionalne institucije, ali takodje regulišu medjusobne odnose izmedju regionalnih i lokalnih vlasti.
Tokom osamdesetih centralni parlament široko je regulisao lokalnu vlast. Usled toga, nije ostavljano mnogo prostora za intervencije regionalne vlasti u sferi lokalne problematike. U finansijskoj ravni, centralna vlast nije prenela poresku vlast na regionalne vlade, već radi direktno sa lokalnim vlastima. Šta više, izvori tradicionalno preneti na provincije i municipalitete od centralne vlade, u formi bezuslovnih davanja (grants), nikad nisu prešli na autonomne zajednice za distribuciju, medju lokalne jedinice prema regionalnom kriterijumu, čak ni onda kad su regionalni parlamenti bili opremljeni vlašću nad lokalnim vlastima. Glavna bezuslovna donacija (grant) koju provincije i municipaliteti dobijaju svake godine još uvek dolazi od centralnog parlamenta.

3. POLITIČKI SITEM
Ona ima dugu i nestabilnu istoriju svoje ustavnosti, najpre zahvaljujući političkim previranjima u XIX. i XX. veku:
• Ustav iz Bayone (1808.) – zapravo i nije ustav. Nakon Ustanka u Aranjuezu, Napoleon je sazvao u Bayoni skupštinu španjolski plemenitaša pred koje je stavio tekst ustava, koji su zatim oni izglasali 1808. Španjolska je bila organizirana kao nasljedna monarhija, s kraljem kao centrom moći, ali koji je morao poštovao prava građana zajamčena ustavom. Potom dolazi na prijestolje Napoleonov brat Josip I.
• Ustav iz 1812. (naziva se na španjolskom La Pepa (Joža), zato što je donesen na dan Sv. Josipa) – prvi pravi španjolski ustav. Donesen je nakon pada Josipa I. Bonapartea. Imao je kompromisni karakter između liberalnih struja i apsolutista. Na snazi je zapravo bio samo šest godina, zbog toga što ga Ferdinand VII. nije poštovao (1812.-1814., kada ga je Ferdinand ukinuo, uspostavivši stari apsolutistički režim; 1820.-1823.; 1836.-1837.)
• Ustav iz 1837. –Marija Kristina, majka Izabele II. bila je primorana vratiti se na stanje ustanovljeno Ustavom iz 1812.
• Ustav iz 1845. – donesen nakon što je general Espartero preuzeo regenciju od Marije Kristine. Izabela II. proglašena je punoletnom. Ustavom su se povećale kraljeve ovlasti
• Ustav iz 1856. – ovaj ustav nikad nije zaživio
• Ustav iz 1869. – ustav donesen nakon Izabele II. i preuzimanja vlasti od strene generala Serana. Ovaj demokratski ustav, koji je bio na snazi do 1871., poznavao je deobu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.
• Ustav iz 1876. – nakon pada Prve Republike, nije postojala niti jedna politička grupacija koja je nudila formulu stabilne vlasti. Alfons XII. iz Engleske ponudio je Španjolcima ustav koji se bazirao na liberalnoj monarhiji.
• Ustav iz 1931. – ustav Druge Republike
• Ustav iz 1978. – ustav koji je danas na snazi
Španija je zamlja s naizgled izuzetno povoljnim gografskim položajem, ipak je bila plen zavojevača. Nekoliko vekova njome su vladali Arabljani, a u XIX veku Francuzi.
Početkom XIX veka Španija gubi većinu svojih kolonija u Americi, koje su izvojevale nezavisnost. Prostale američke posede I Filipine gubi krajem XIX veka u korist SAD. U XIX veku Španija je ostala van glavnih tokova brzog privrednog razvoja. U XX veku zadržavala je neutralnost u oba svetska rata. Posle Napoleonovih ratova Španija nije bila poštedjena sukoba; 1873-74 bila je republika, a republika je proglašena I ponovo 1931. Godine, kada (kralj Alfonso XIII tada napušta zemlju). Političko pomeranje ulevo, potvrdjeno na izborima u februaru 1936, kada je pobedio Narodni front, izaziva reakciju vojske na čelu sa generalom Franciskom Frankom I gradjanski rat završava se kapitulacijom levice u Madridu marta1939.godine.Za vreme gradjanskog rata obe strane uveliko su pribegavale teroru, ubijajući protivnike zbog njihove stranačke, klasne ili statusne pripadnosti.
Levica je dobijala podršku, uključujući I isporuke oružja, od Sovjetskog Saveza, desnica od Italije I Nemačke. Demokratske države u načelu se nisu mešale, ali Francuska je omogućavala dopremanje oružja iz Sovjetskog Saveza.
Franko, kao šef države I vlade, pokreće kampanju dekomunizacije: komunisti I aktivisti levice završavaju u zatvorima ili na gubilištu.