Netržišne organizacije

UVOD
Još od najranijih početaka naše civilizacije ljudi su se spontano udruživali radi postizanja i zadovoljavanja svojih ciljeva koje inače samostalno ne bi mogli da ostvare i radi savladavanja neke opasnosti ili nevolje u koje bi mozda upali. Pod organizacijom se pre svega podrazumeva grupa ljudi koja je ujedinjena zajedničkim motivima za ostvarenje specifične svrhe.

U skladu sa tatvom definicijom,primitivna preistorijska porodica pećinskih ljudi i savremena gigantska kompanija mogu se na sličan način smatrati organizacijama. Za svestranije razunevanje smisla i principa organizovanja potrebno je sagledati razvoj organizacionog znanja i mudrosti izvedenih iz vekovnih pokušavanja ljudi i sredstava da postignu različite zadatke koji su se završavali uspešno ali i neuspešno.

U kontekstu istorijskog razvoja postoji nekoliko ključnih fenomena vezanih za
organizovanje: podela rada, raspodela autoriteta, koordinacija i merljivi i nemerljivi
činioci, veze i odnosi.

Podela rada – Prvo “strukturno sredstvo” ranih malih organizacija porodica i
plemena je bilo podela ukupnog rada, koji je morao da se obavi. Starešina porodice ili
voña plemena je lično nadzirao operacije koje je izvodio svaki član i nije bilo potrebe
za drugim organizacionim i strukturnim sredstvima.Vođa takve zajednice je mogao
da posmatra i koriguje loš način obavljanja zadataka ili da udalji i kazni članove, koji
nisu ostvarili ono što im je bilo povereno.

Raspodela autoriteta se javila kao sledeći važan fenomen u razvoju organizacije.
Kako su, vremenom, organizacije postajale veće i složenije, voñe takvih organizacija
su bile suočene sa potrebom deobe sopstvenih dužnosti i odgovornosti i tražili su ljude kojima mogu preneti deo svojih obaveza i koji ih mogu povremeno zamenjivati, radeći u njihovom interesu i u korist organizacije, vladara ili vlasnika.

Istovremeno, organizatori su shvatili da postoji opasnost od prostog poverenja u druge da će ih dostojno zamenjivati i delovati kao organizatori i zbog toga su počele da se razvijaju metode za adekvatno dodeljivanje autoriteta i ovlašćenja.

Na taj način su se polako oblikovale i zaživljavale takve koncepcije – kao što su delegiranje, decentralizacija, odnos autoriteta nadreñenih i podreñenih, jedinstvo komandovanja itd.

Koordinacija – Pošto su daljim razvojem organizacije nastavile da se šire, novi problem prostornog, i vremenskog usmeravanja i objedinjavanja njihovog rada, je postao dominantan. Vlasnici ili voñe nisu više mogli da nadgledaju sve poslove, da prate sve važne informacije i da istovremeno budu na svim mestima, na kojima su se aktivnosti njihove organizacije odvijale.
Potreba organizatora da proverava i ne gubi iz vida mnoge aktivnosti i ljude postajala je vremenom sve važnija i sve teža za sprovodenje. Prirodno je da se u takvoj situaciji naglo povećao interes za načinima i sredstvima koordinacije, kao što su hijerarhijsko izveštavanje, pravila i propisi, komisije, odbori i posebno sistemi i veštine komuniciranja.

Sagledavajući pravac pomenutih nastojanja, tokom daljeg razvoja, došlo je do pojave dve različite, ali podjednako važne, grupe metoda koje su neophodne za uspešno
izvoñenje poslova:

1. metode podele organizacionih zadataka, resursa, autoriteta i ovlašćenja (koje
se često nazivaju i metode diferencijacije) i

2. metode povezivanja svih elemenata organizacija u jedinstvenu celinu koja
može da realizuje postavljene ciljeve (poznate još kao metode integracije).

Odredjeni i neodredjeni činioci – Kada se proučava bilo koja organizacija uvek su
prisutne dve grupe činilaca:

a) odredjene i očigledne komponente organizacije, sredstva rada, jasni i
razumljivi uticajni faktori itd., kao što su šema organizacione strukture,
broj i raspored rukovodilaca, sistem informisanja, zakonski propisi, itd.

b) neodređeni, neizmerljivi i apstraktni činioci kao što su organizacione
koncepcije, filozofija upravljanja, organizaciona kultura, neformalna
struktura, neformalne grupe, itd.

Delovi organizacije, kao i organizacija u celini, predstavljaju mešavinu odredjenih i neodredjenih činilaca na koje utiču faktori diferencijacije i integracije, odnosno predstavlja spoj konkretnih ljudi, sredstava, pravila i znanja, sa jedne strane, i apstraktnih principa, neformalnih odnosa, neizmerljivih uticaja i vrednosti, sa druge strane.

Najnovije etape razvoja nauke o organizaciji upravo idu u pravcu sveobuhvatnog posmatranja, analize i integrisanja svih pomenutih činilaca i faktora i njihovog uticaja na efektivnost i efikasnost organizacije.