Odredjivanje merodavnog prava za bračne odnose sa elementom inostranosti

UVOD

Brak je ustanova čija zaštita je od posebnog interesa za svaku državu, te odnosi koji proizilaze iz braka ne mogu biti prepušteni slobodnoj volji njegovih učesnika. Shodno tome, država donosi  propise kojima se uređuju brak i odnosi u braku, odnosno uslove za nastanak punovažnog braka, nastojeći da tim eliminiše one brakove koji ne odgovaraju njenim uzorima.
Brak pravno uređuju odredbe kojima su propisane:
1.    pretpostavke i postupak za zasnivanje braka,
2.    pretpostavke i postupak za prestanak braka,
3.    odnose u braku i u vezi s brakom i
4.    pravne posledice prestanka braka.
U brakovima sa elementom inostranosti postoje razlike u nacionalnim pravima, različite koncepcije braka, različito državljanstvo ili domicil verenice i verenika.
U većini država brak se smatra zajednicom jednog muškaraca i jedne žene, te se postojanje punovažno zaključenog ranijeg braka smatra bračnom smetnjom. Međutim, jedan broj zakonodavstava, uglavnom u islamskim zemljama,  poznaje i priznaje brak koji je zajednica jednog muškarca i više žena. Zatim, pojedina zakonodavstva prave razliku u proceni da li duševna bolest predstavlja smetnju za zaključenje braka, koji stepen krvnog srodstva predstavlja bračnu smetnju, koji uzrast partnera je potreban da bi se brak mogao zaključiti itd. Pored toga, broj smetnji za zaključenje braka razlikuje se od zakonodavstva do zakonodavstva.
U novije vreme javlja se i pitanje koje se ranije nije postavljalo, a to je da li je različitost polova nepohodan preduslov za zaključenje braka. Po našem Ustavu  brak je zajednica života muškarca i žene. U priličnom broju zemalja ovakav uslov se ne postavlja i omogućeno je sklapanje istopolnih brakova.
Za sva ova pitanja neophodno je odrediti nadležnost zakonodavstava između dve ili više država, odnosno odrediti merodavno pravo za bračne odnose sa elementom inostranosti.
Određivanje merodavnog prava za bračne odnose sa elementom inostranosti čini jednu od najzanimljivijih, a u praksi i jednu od naučestalijih  oblasti međunarodnog privatnog prava.  Iako u ovom domenu ne postoje, toliko snažni interesi za unifikaciju pravila ponašanja, ipak ima  pokušaja da se, makar u određenom regionu, ujednače porodičnopravna pravila.

1. MATERIJALNI USLOVI ZA ZAKLJUČENJE  BRAKA

U pogledu materijalnih uslova za zaključenje braka, odnosno prilikom određivanja kolizione norme u uporednom zakonodavstvu se mogu uočiti  dve osnovne tendencije:
•    jedna je da se materijalni uslovi cene prema zakonu mesta gde se brak zaključuje,
•    a druga da se materijalni uslovi cene prema personalnom pravu bračnih drugova.
U prvom slučaju sklapanje braka je olakšano jer nadležni organ primenjuje domaće pravo koje najbolje poznaje, ali se kasnije javlja problem priznanja takvog braka u državama porekla supružnika jer ovo koliziono rešenje omogućava izigravanje zakona omogućavanjem  zaključivanja brakova protivno uslovima koje propisuju personalna prava budućih bračnih partnera. . ZMPP se opredelio za soluciju prema kojoj se materijalni uslovi zaključenja braka u prvom redu cene prema zakonu država čiji su državljani budući supružnici. Reč je kumulativnoj primeni lex nationalis, odnosno ako su lica koja zaključuju brak različitog državljanstva, moraju biti ispunjeni uslovi koji propisuju  nacinalna zakonodavstva i jednog i drugogo verenika.
Druga tendencija  je znatno šire prihvaćena, jer odgovara načelu da se poštuje pravo država da vode brigu o ličnim i porodičnim odnosima ljudi koji imaju pripadnost te države. Međutim i kod ovog pristupa se javljaju brojne dileme.   Prva od tih dilema je određivanje merila za pripadnost jednoj državi, koja podrazumeva pitanje da li primat dati državljanstvu ili domicilu.  Zatim postavlja se pitanje koje je merodavno pravo u slučaju kada su budući bračni partneri različitog državljanstva ili domicila, a njihova prava postavljaju različite materijalne uslove za punovažno sklapanje braka.
Kod bračnih smetnji može se praviti razlika između onih koji se tiču ličnih svojstava bračnih supružnika, njihove sposobnosti za stupanje u brak  i smetnji koje se u određenom društvu smatraju apsolutnom preprekom za zaključivanje braka, jer se normama o tim smetnjama  štite osnovne društvene i moralne vrednosti  ili biološki zakoni. U teoriji se ove smetnje nazivaju dvostrane, što znači  da iako ih propisuje nacionalno zakonodavstvo samo jednog od supružnika, organ koji zaključuje brak mora viditi računa  da te smetnje nisu prisutne kod oba buduća supružnika.     Na primer, iako zakonodavstvo muslimanskih država  dozvoljava mnogoženstvo, činjenica da se budući supružnik poreklom iz takvih država već nalazi u braku, bila bi smetnja za zaključenje braka sa državljankom neke evropske države, pod uslovom da se brak zaključuje pred organom neke evropske države.
ZMPP rešava ovaj problem tako  što propisuje da se apsolutne bračne smetnje  cene prema uslovima prava onih država čiji su državljani budući bračni partneri, kao i prema osnovnim uslovima našeg zakonodavstva.