Pravo stranaca da stupaju u privatnopravne odnose u Srbiji

UVOD
U današnjim uslovima globalne povezanosti država i čitavog sveta od posebne važnosti je položaj stranaca u jednoj državi, posebno kad se radi o ekonomskim, političkim, kulturnim, prosvetnim ili bračnim odnosima. Snažnim tehnološkim razvojem međunarodne komunikacije postaju vrlo efikasne i svakodnevne. Tako, na primer, države Evrope su stvоrile Evropsku uniju koja nastoji da unifikacijom svih ovih odnosa omogući brži razvoj i bolje uslove života svojih građana. Zato je i Republika Srbija sa velikom energijom i željom zakoračila na put ulaska u Evropsku uniju svesna da svoje političke i društvene norme mora da prilagodi normama Unije, a posebno u sferi ekonomskih odnosa. Radi oporavka svoje privrede Republika Srbija je zainteresovana za što veća ulaganja stranog kapitala što podrazumeva i veći broj stranaca koji će u njoj boraviti i preciznije definisanje njihovih prava i obaveza. Istovremeno je kao zemlja evropske orijentacija otvorena za privremeni ili stalni boravak stranaca na svojoj teritoriji i njihovo uključivanje u sve sfere života i rada. Zato je, pored ostalih, donela i Zakon o strancima, koji se primenjuje od 1. aprila 2009. godine. Istovremeno je i nizom drugih zakona regulisala položaj stranaca kao što su na primer: Zakon o uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim državljanima, Zakon o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, zatim, mnogi međudržavni ugovori o zaštiti stanih ulaganja, konvencije i sporazumi.
U međunarodnom privatnom pravu se traže mogućnosti da se pojedini pravni sistemi približe, što se postiže metodom unifikacije sklapanjem međunarodnih ugovora (konvencija) kojima se određena pravna pitanja uređuju na jedinstven način na međunarodnom nivou. Drugi način je harmonizacija (usklađivanje) prava što je karakteristično za Evropsku uniju, ali ga sve više prihvataju i druge zemlje i organizacije. Na osnovu direktive države su obavezne da usklade svoje pravo sa pravom Unije. Međutim, oba ova metoda nisu dovoljno uspešna u rešavanju problema sukoba zakona pojedinih država u javno pravnoj sferi. Za privatno pravnu sferu važi uglavnom kolizioni metod regulisanja sukoba nacionalnih zakona. Dok u javno pravnoj sferi država insistira na primeni svojih zakona, u privatno pravnoj sferi više važi princip autonomije volje,odnosno gde su učesnici pravnog odnosa slobodni da ga svojom voljom urede. Tu su države otvorenije da se određeni pravni odnos uredi po pravilima nekog stranog zakonodavstva. Svaka država ima svoje norme međunarodnog privatnog prava kojima uređuje situacije kada jedan privatno pravni odnos ima dodira sa dva ili više suvereniteta. Nema potpune saglasnosti šta čini skup privatno pravnih odnosa. Ali u svakom slučaju tu spadaju građanska stanja (statusi) fizičkih i pravnih lica, stvarno pravni odnosi, trgovinski odnosi, radnopravni odnosi, bračni i porodični odnosi, nasledno pravni odnosi i drugo. Međunarodno privatno pravo obuhvata tri osnovne grupe pravnih odnosa: norme o sukobu zakona, norme u sukobu jurisdikcija i norme koje uređuju pravni položaj stranaca.
U Ustavu Republike Srbije iz 2006. godine predviđa se da stranci, u skladu sa međunarodnim ugovorima, imaju u Srbiji sva prava zajemčena Ustavom i zakonom izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo državljani Republike Srbije.