Predmet ugovora

UVOD
Naziv obligacioni odnos ili obligacija nastao je od latinske riječi “obligare”, što znači vezati , obavezati (dužnik je obavezan da učini neku radnju, on je vezan svojim obećanjem). Kod nas su u upotrebi i izrazi trgovinski odnos (poverilac ima pravo da traži od dužnika izvršenje neke radnje) i dugovinski odnos (jedno lice duguje drugome izvršenje neke radnje). Ugovor je zaključen kada su se ugovorene strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora.
U kontekstu pravnog odnosa, ugovor nastaje putem razmene saglasnih izjava volja lica koja taj ugovor i sačinjavaju. Taj postupak usaglašavanja njihovih volja naziva se zaključivanje ili sklapanje ugovora. Takva lica nazivaju se različitim imenima- ugovorne strane,učesnici,partneri,ugovornici,kontrahenti,stipulanti…

Za sklapanje svakog ugovora potrebno je da se ispune odredjeni uslovi:

• poslovne sposobnosti obe ugovorne strane
• saglasnosti volja
• predmeta ugovora
• osnova ugovora
• forme

Ako je neko po zakonu obavezan da zaključi ugovor, zainteresovano lice može
zahtevati da se takav ugovor bez odlaganja zaključi. Odredba propisa kojima se, djelimično ili u cijelini, određuje sadržina ugovora sastavni su dijelovi tih ugovora, te ih upotpunjavaju ili stupaju na mjesto ugovorenih odredbi koje nisu u saglasnosti sa njima.

Ugovorom o prodaji obavezuje se prodavac da prenese na kupca pravo svojine na
prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i
preuzme stvar. Ako predmet predaje drugo pravo, prodavac se obavezuje da kupcu pribavi prodato pravo, a kad vršenje tog prava zahteva državinu stvari, tj. da mu preda stvar. Kad prodaju zaključuju između sebe trgovinska ( privredna ) društva, banke, zadruge,preduzetnici i tako dalje, ona ima za predmet prodaju robe. Od svih ugovora u obligacionom pravu prodaja je najznačajniji ugovor. Pomoću prodaje se obavlja najveći deo predmeta dobara u okviru svake zemlje i u međunarodnim odnosima.

Osnovana obaveza prodavca je da na kupca prenese pravo svojine na stvar, a osnovna kupčeva obaveza je da prodavcu isplati cenu. Zaključen je ugovor o prodaji i kada se prodavac obaveže kupcu da mu pribavi prodato pravo za određenu cenu u novcu. Predmet prodaje može, na primer, biti pravo stvarne službenosti, imovinsko intelektualno pravo i potraživanje.

Ukoliko se prodavac ne obaveže da će kupcu potpuno preneti u svojinu stvar ili mu preneti pravo, za određenu cenu, ne nastaje ugovor o prodaji. Tako , ako se jedna strana obaveže da će drugoj predati određenu stvar na upotrebu, za određeni iznos novca, a druga da će, posle određenog vremena, istu stvar vratiti prvoj nastaje ugovor o zakupu.

Prenošenje prava svojine na stvar ili nekog imovinskog prava sa prodavca na kupca obavlja se za određenu cenu u novcu. Na osnovu ove obaveze kupca prodaja se razlikuje od razmene. Naime, ugovorom o razmeni svaki ugovarač se obavezuje prema svom saugovaraču da prenese na njega svojinu na neke stvari i da mu je u tu svrhu preda, odnosno da jedan drugom prenesu neko prenosivo pravo.

Ugovor o prodaji razlikuje se od ugovora o delu. Ugovor kojim se jedna strana obavezuje da izradi određenu pokretnu stvar od svog materijala smatra se u sumnji kao ugovor o prodaji. Ako se naručilac obavezao dati bitan deo materijala potreban za izradu stvari zaključen je ugovor o delu. Nezavisno od okolnosti ko je dao materijal ugovor se smatra ugovorom o delu ako su ugovarači imali u vidu naraočito poslenikov rad.

Ugovor o prodaji je izgrađen u rimskom pravu i nazvan emptio venditio. Prodaji je predhodila trampa. U vreme kada Rimljani nisu poznavali novac obavljali su razmenu stvari za stvari. Ulogu novca kod Rimljana imala je stoka.

Sa razvojom razmene merilo vrednosti postaje bakar u šipkama koji se prilikom zaključenja morao mjeriti. U starom civilnom pravu ( period civilnog prava trajao je od 754. do 201. pre naše ere ) prodaja je bila realna i odigravala se kao prodaja gotovo iz ruke u ruku.

Od realnog ugovora prodaja je postala konsensualni ugovor. Nastajala je tako što je jedna strana ( prodavac – venditor ), obeća drugoj strani ( kupcu – emptor ) da će predati neku stvar, a kupac obeća prodavcu da će za to platiti određenu cenu. Prodaja je morala biti izražena u novcu pošto se zamena stvari za stvar smatrala posebnim ugovorom o razmjeni ( permutatio ).

Klasična rimska prodaja proizvodi obligaciona dejstva – ona je samo osnov za sticanje prava svojine na stvar. Prenos stvari i cene vrši se posebnim aktom – tradicijom kojom se obaveze ispunjavaju.