Stranke u upravnom postupku

UPRAVNI POSTUPAK

Upravni postupak predstavlja precizno utvrđena p ravna pravila pomoću kojih se obezbeđuje i vrši ostavarivanje, odnosno realizacija materijalno-pravnih propisa upravno-pravne prirode. Upravni postupak predstavlja svojevrstan vid odlučivanja o pravima, obavezama i pravnim interesima pojedinaca, pravnih lica i drugih subjekata.

Opšti cilj je primena normi objektivnog prava, kako bi se u svakom pojedinačnom slučaju realizovao, odnosno zaštitio odgovarajući javni interes, ali i ostvarila zaštita individualnih prava i pravnih interesa građana i organizacija, što je poseban cilj ovog postupka. Taj poseban cilj sjedinjen je sa navedenim opštim ciljem – zaštita javnog interesa.

Procesnopravna pravila imaju veliki značaj za praktično delovnje upravnih i drugih organa i organizacija. Pomoću njih ti organi i organizacije oživotvoruju materijalno pravo. Poseban značaj ovog postupka je u obezbeđivanju sigurnog pravnog puta da se postigne željeni cilj u povećanju kvaliteta i delotvornosti upravnog rada.

Prema Zakonu o opšem upravnom postupku postoji opšti upravni postupak i posebni upravni postupak.

Opšti upravni postupak obuhvata skup pravila postupanja za rešavanje pojedinih upravnih stvari koje se mogu primeniti za postupak i rad državnih organa, upravnih organa i opštine kad na osnovu zakona obavljaju poslove državne uprave.

Prema Zakonu o opšem upravnom postupku dužni su da postupaju preduzeća i ustanove i druge organizacije, kad u vršenju javnih ovlaštenja koja su im poverena zakonom rešavaju o pravima i obavezama ili pravnim interesima pojedinca, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove.

Nužno je ostaviti mogućnost da se za pojedine upravne oblasti propišu izvesne procesno-upravne norme specifične za tu oblast. Propisivanje pojedinih procesnopravnih normi može se odnositi na pojedina pitanja upravnog postupka za određenu upravnu oblast.

Posebni upravni postupci obuhvataju procesno pravna pravila (nadležnost, forme akata, radnje, izvršavanje i slično) koja su sadržana u zakonu koji se reguliše rad nekog organa ili materija u određenoj upravnoj oblasti (carinska služba, unutrašnji poslovi, doprinosi i porezi, prostorno uređenje i drugo).

Za pravilno rešavanje o određenoj upravnoj stvari bitno je primenjivanje posebnih pravila postupka.

Drugačija regulativa postupanja po rešavanju u upravnim stvarima počiva na tri zakonske pretpostavke:

Da posebna pravila uređuju pojedina pitanja postupka koja ne mogu biti suprotna načelima Zakona upravnog postupka (ZUP-a);
Grupe posebnih pravila moraju se odnositi na određenu upravnu oblast i to samo ukoliko je posebna regulative zbog specifičnosti određene upravne oblasti neophodna da bi se u njoj moglo postupiti;
Odstupanje od određenih normi opšteg upravnog postupka može se vršiti samo zakonom, a ne i pod zakonskim propisima.

Odnos između opšteg i posebnih upravnih postupaka postavljen je tako što se u posebnim upravnim oblastima prvenstveno primjenjuju pravila posebnih zakona kojima se na prilagođen način regulišu samo pojedina pitanja upravnog postupka, dok se u pogledu svih ostalih pitanja koja nisu posebna primjenjuju pravila ZUP-a.

To su posebni zakoni koji sadrže norme o drugačijem uređivanju pojedinih pitanja upravnog postupka po svojoj sadržini „mešoviti“, jer su oni po pravilu materijalno-pravni propisi, jer sadrže i neke odredbe procesno-pravne prirode. To se odnosi na pitanja nadležnosti, dužine rokova, režim pravnih sredstava, a ponekad sadrži i odredbe o procesnim radnjama koje ZUP ne sadrži. Pravilo je da se radi o procesnim situacijama u kojima bi primena nekih odredbi ZUP-a bila neodgovarajuća sa gledišta efikasnosti pa i ispravnosti odnosno mogućnosti rešavanja.