Kolektivna inteligencija

Uvod:
Retko koji pojam izaziva zanimanje tako velikog broja ljudi kao inteligencija. Spominjanje inteligencije, priznali mi to ili ne izaziva kod svih ljudi prizeljkivanje da je on po toj osobini bolji od ostalih, ili u najmanju ruku da se nalazi barem malo iznad proseka. Kada dodje do neke rasprave o inteligenciji, javlja se citav niz pitanja,kao sto su: sta je inteligencija, kakva joj je struktura, je li odredjena nasledjem ili se razvija zbog zalaganja pojedinca, postoji li razlika u inteligenciji medju polovima, rasama ili etnickim i drustevnim slojevima,te kako se ona meri…

Uprkos velikom broju istrazivanja, hiljadama stručnih i naučnih clanaka i knjiga odgovor ni na jedno pitanje vezano za inteligenciju nije lagan. Cak i na pitanje sta je inteligencija nema jos usaglašenog odgovora.Svaki čovek drugacije definise inteligenciju.Medjutim u tom sarenilu odgovora ipak ima i necega zajednickog,a to je da se pod pojmom inteligencije podrazumijevaju njegove sposobnosti uočavanja problema i čovekove reakcije u problematičnim situacijama. Svi mi otprilike znamo sto je to inteligencija, ali ipak ju je teško točno definirati, a jos teže izmeriti. Ni sami psiholozi se medju sobom ne slazu. Dugi niz godina neki su je nazivali „sposobnošću učenja“, drugi „sposobnoscu primerenog prilagodjavanja okolini“, dok su treci smatrali da je to „opšta sklonost postizanju ciljeva“. Nijedna od tih definicija nije sasvim tsčna, ali nijedna nije ni sasvim pogrešna.
Izraz „inteligencija“ u psihologiji se upotrebljava tek od kraja proslog vieka. Sam pojam inteligencije je veoma star, procenjuje se da potiče iz rimskog doba i da je nastao od latinskih rijeci „inter – legere“ sto znaci „medjusobno povezivanje“.U savremenu psihologiju pojam inteligencije uveo je Herbert Spencer. On je inteligenciju uglavnom posmatrao s bioloskog aspekta.Tvrdio je da je inteligencija urođeno, nasleđeno svojstvo.Pre njega u eksperimentalnoj psihologiji bila su zastupljena istrazivanja o inteligenciji, a počela su sa Galtonom.Tako je Galton 80–ih godina proslog veka počeo na neki nacin meriti inteligenciju testirajući ono sto danas zovemo senzornim sposobnostima. 90–ih godina počinje testiranje intelektualnih sposobnosti kako u evropsim drzavama tako i u SAD-u. U SAD-u u to doba djeluje Cattell, on je bio prvi koji je upotrijebio izraz „mentalni test“. U pocetku i on je koristio testove slicne Galtonovim, ali je koristio i testove koji su sadrzavali mentalno u pravom smislu te reči.Upravo je primena testova pdstakla istrazivanja većine problema vezanih za inteligenciju.Posebno mjesto u razvoju inteligencije pripada francuskom psihologu Alfredu Binetu.1904. godine francusko stručno udruženje za dečiju psihologiju La Société Libre pour ‘Etude Psychologique de ‘Enfant dobila je zadatak od francuske vlade da osnuje komisiju za obrazovanje intelektualno ispodprosjecne djece i sastaviti test koji ce takvu decu identifikovati.
Francuski psiholog Alfred Binet, tada aktivan u udruženju, i Theodore Simon sastavili su 1905. godine Simon–Binetov test, koji se smatra prvim testom inteligencije.
1. PONAŠANJE GRUPA U PRIRODI
Istina je da grupe često donose loše odluke, postoje i suprotni primeri. Stvari, po Ovom pitanju, nešto drugačije stoje sa socijalnim insektima. Tako, recimo, 200.000 mrava vojnika (eciton burchelli) u stanju je da organizuje prepad u prečniku od 15 metara i da se za samo jedan dan raširi na oblast površine i do 1.500 m2. Drugi, još spektakularniji, primer su brežuljci prečnika 30 metara i visine 6 metara koje grade afrički termiti (macrotermes bellicosus). Ovi biološki neboderi rezultat su kolektivnog truda nekoliko miliona sićušnih (1-2 milimetara dugih) i potpuno slepih individua. Od veličine ovih brežuljaka još je spektakularnija njihova unutrašnja struktura, a jedna od najsloženijih ikada izgrađenih u životinjskom carstvu delo je vrste apicotermes lamani. Duž spoljašnosti njihovog gnezda, postoji čitav splet mikrostruktura koje omogućavaju ventilaciju i razmenu gasova sa spoljašnjim okruženjem. Unutar gnezda, najčešće visokog 20-40 centimetara, nalazi se čitav niz odaja međusobno povezanih spiralnim rampama koje nastaju usled uvijanja i stapanja uzastopnih spratova. Na svakom spratu postoji po nekoliko stepenica, a neke se pružaju kroz čitavo gnezdo. Čak su i najudaljenije odaje povezane ovim prečicama.
Duh košnice: Ponašanje socijalnih insekata večiti je predmet fascinacije prirodnjaka i svakako jedna od najvećih naučnih zagonetki. Vekovima se smatralo, a tako mnogi misle i danas, da zajednicom socijalnih insekata upravlja nekakav virtuelni misteriozni entitet, sposoban da koordinira aktivnostima ostalih jedinki. Čak i neki savremeni pisci naučne fantastike, kao što je Majkl Krajten, iznova oživljavaju više od jednog veka staru ideju misterioznog “duha košnice”, koja se prvi put spominje u knjizi Život pčela (1901), slavnog belgijskog književnika i nobelovca Morisa Meterlinka. Krajten u svojoj noveli Žrtva (2002) piše o roju veštačkih nanorobota, nalik roju insekata, predvođenih nekom vrstom “kolektivnog uma” koji im omogućava da donose složene odluke, pa čak i da anticipiraju buduće događaje.
Dugo se smatralo se da je matica, pre svih, taj supervizor koji sakuplja informacije, nadgleda događaje u zajednici i upravlja poslovima radilica, izdajući im odgovarajuća “naređenja”. Međutim, danas znamo da nema nikakvog “duha košnice” i da realnost ipak nije toliko trivijalna, ali ni ništa manje interesantna. Nedavna otkrića pokazala su da je ovakvo stanovište, da se nekom zajednicom upravlja hijerarhijski i centralizovano, zapravo potpuno pogrešno. Naime, nijedan socijalni insekt nije sam po sebi ni približno sposoban da ima globalni uvid, niti da centralizuje informacije o stanju čitave zajednice, a kamoli da kontroliše kako radilice obavljaju poslove. Nema ničega nalik nadzorniku ili upravljaču, već zajednica pre podseća na decentralizovani sistem sačinjen od autonomnih jedinica, čije se ponašanje može opisati samo na osnovu jednostavne relacije stimulus-nadražaj.