Poremećaj govora – Mucanje

1. Uvod:

Među funkcionalnim poremećajima govora najvažnije je mucanje. Ono je najčešći i najteži poremećaj govora. Retko prolazi samo od sebe, bez lečenja. Javlja se u velikoj većini slučajeva već u ranom detinjstvu zajedno sa razvitkom govora i s godinama postaje sve teže i teže po svojim posledicama, koje manje ili više umanjuju sposobnost pacijenta, da bude koristan član zajednice, ukoliko je njegov socijalni zadatak sklopljen uglavnom s govornom funkcijom.
Mucanje je rasprostranjeno među svim narodima i u svim jezicima. Statistički podaci o proširenosti mucanja kod raznih naroda nešto variraju, ali se može za sve civilizovane narode uzeti kao prosek, da od sve školske dece muca jedan procenat.
Mucanje je govorni poremećaj koji se ispoljava u isprekidanosti i nepravilnosti govornog procesa usled grčeva organa za artikulaciju (jezika, usana, nebaca), fonaciju (glasnih žica) i disanja (dijafragme i mišića grudnog koša). Pri ovom nedostatku poremećena je, dakle, tečnost govora, odnosno njegov ritam i tempo (Hvacev).
Kod mucavih osoba pojavljuje se niz raznovrsnih psihičkih i telesnih odlika. Prema tome, mucanje se ne može posmatrati kao poremećaj sam za sebe, već kao kompleks karakterističnih simptoma psihičkog i telesnog stanja ličnosti, koje odstupa od normalnosti i u kome dominira govorni poremećaj.

2. Teorijski deo

2.1. Kako se ispoljava mucav govor

Mucav govor prati povećana uzbudljivost, koja se odražava na pokretima govornih organa i držanju osobe. Zbog toga je njen govor obično nervozan, užurgan i isprekidan. Zastoji u govornom procesu poremete ritam, koji čini bitnu odliku pravilnog usmenog izražavanja. U izvesnim slučajevima može biti poremećena artikulacija njenih glasova. Ipak, kod većine mucavih osoba artikulacija je pravilna, one umeju da izgovaraju dobro sve glasove.
Po stepenu mucanje može biti različito: može se ispoljiti u blažem obliku, kad takva osoba ima ređe govorne zastoje i zapinjanje koji nisu izraženi drastično, a može dostići težu formu.
„U težnji da izgovori neki glas ili reč mucavac napreže usne ili jezik, pritiskuje zube ili nepce jače nego što treba, usled čega ne dolazi do eksplozivnog probijanja vazduha. Grčevito skupljanje artikulacionih mišića prenosi se na mišiće obraza, grla i vrata; uz to dolazi gestikulacija, trbušni mišići se skupljaju, glava se trza nazad, grkljan se napreže i kreće nagore. Mucavac se na kraju strašno uzbudi, srce mu jako udara, lice mu se zacrveni ili pobledi, probije ga znoj i on ostavlja utisak manijaka. Ako se napad produži, mucavac se bori za vazduh, čini nove artikulacione pokušaje i najzad izgovori reč dobro ili rđavo; nekad se mucava osoba potpuno iscrpe i odustane od daljnih pokušaja.“ (Po Semanu.)
U izvesnim vremenskim razmacima, kraćim ili dužim, mucanje se može pritajiti, da se zatim ponovo ispolji u istom ili težem obliku, što najviše zavisi od zdravstvenog stanja osobe, od njenog rapoloženja – uzbuđivanja, potištenosti, razdražljivosti i umora.