Povratak biološkim teorijama u kriminologiji XX veka

REZIME
Godine 1964, britanski psiholog Hans Jirgen Ajzenk objavio je ‘’Zločin i ličnosti’’,  knjigu u kojoj je izložio svoju teoriju zločinca kao psihopatski slabog činioca. ”Zločin i ličnosti00” je prošla kroz tri izdanja, a čak i oni koji su žestoko odbacivali teoriju priznali su je kao  najviše artikulisanu i najuticajnije biološko objašnjenje zločina tog vremena. Ipak, danas ime Ajzenk  bledi iz kriminološkog pamćenja – ali nedovoljno, po mišljenju kritičara koji i dalje ga kritikuju kao samoljubivog zabavljača, varalicu i opasnog desničarskog konzervativca. Ovaj članak se bavi sa četiri pitanja. Ko je Ajzenk? Šta je rekao o uzrocima zločina? Zašto je bio (i zašto je to i dalje), tako kontroverzna ličnost? I da li je dao doprinos bilo kakvim idejama o trajnom značaju kriminalistike? Odgovori otvaraju prozor na oživljavanje biokriminologije krajem XX vijeka, na povratak u biološka objašnjenja koja se nastavljaju u sadašnjosti, a izgleda da se i ubrzavaju. Oni takođe otkrivaju obeležja same kriminologije kao  fabrike znanja koja se promenila tokom vremena.
Ključne reči:  biološke teorije zločina, biosocijalne teorije zločina, HJ Ajzenk, istorija kriminalistike, istorija psihologije

Danas, gotovo deset godina nakon svoje smrti, HJ Ajzenk (1916-1997) ostaje kontroverzna ličnost, oko čijeg se imena i vrednosti njegovog  rada, kao i prirode njegovog kriminološkog doprinosa, i dalje oštro raspravlja. Ne postoji dvojba da je Ajzenk bio je jedan od najistaknutijih Britanskih psihologa 20. veka i da je njegova knjiga ”Zločin i ličnosti” iz 1964. godine iznela jednu od najšire raspravljanih i često testiranih teorija svog vremena. Ne postoji niti bilo kakvo neslaganje da je ”Zločin i ličnosti”, u svojim tvrdnjama da kriminalno ponašanje ima biološku osnovu, hrabro izazvalo sociološke teorije koje su dominirale kriminologijom još od početka 20. stoleća. No, da li je Ajzenk zaslužio svoju slavu kao psiholog, i da li mu je kriminološka teorija bila ništa drugo nego povratak na biološki determinizam XIX veka, i dalje je sporno pitanje, a posebno među naučnicima koji su se identifikovali  sa radikalnom ‘novom’ kriminologijom. (Taylor, Walton i Young, 1973) 1970-ih i 1980-ih. U međuvremenu mlađi naučnici, manje upoznati sa vrućim pitanjima pobuđenih Ajzenkovim imenom, pitaju se ko je i čemu sva ta buka.
Ovaj članak ima za cilj preispitivanje Ajzenkovog kriminološkog rada i identifikaciju njegovog mesta u razvoju angloameričke kriminologije. Otvaraju se se četiri pitanja. Ko je bio Ajzenk? Šta je rekao o uzrocima zločina? Zašto je bio (i zašto je on i dalje), tako kontroverzna ličnost? I da li je bilo koja od njegovih kriminoloških ideja ima trajniji uticaj? Nije mi namera niti da rehabilitujem Ajzenka, niti da opravdam njegove kritičare, već umesto toga smestiti ga u kriminološku istoriju. Neki kriminolozi će i dalje tvrditi da on nema  svoje mesto u toj istoriji i  smatrati da što pre se zaboravi na njega, to bolje. No, oni koji odbacuju Ajzenkov rad kao nesretno oživljavanje fašističke prošlosti obično imaju malo svesti o njegovom mestu u evoluciji biokriminologije (termin potiče od Rose, 2000). Štaviše, oni često malo znaju o biokriminologiji uopšte i s’ toga su slepi za značaj ”Zločina i Ličnosti”  kao ključnu tačku – kako se publikacije koje su prve nametnule biološki glas u refrenu socioloških objašnjenja, naglašavajući temu koja je postala postojano glasnija tokom sljedećih decenija. Sviđalo nam se to ili ne, Ajzenk je odigrao bitnu ulogu u razvoju biokriminologije, iako je on svoju ulogu shvatio kao sporednu i izvodio je izvan pozornice glavnih tokova kriminologije. Značaj njegovog mesta u kriminološkoj istoriji upravo sada postaje jasan.