Psihoterapija

Šta je to psihoterapija

Psihoterapija je traganje za istinom o sebi, afirmacijom istine, odbrana te istine i zauzimanje odgovornog ličnog odnosa prema njoj.

Psihoterapija je metod i proces u kojem jedna osoba pomaže drugoj da ostvari određene promene i ponašanju i ličnosti. Postoje brojne, različite definicije psihoterapije koje daju terapeuti različitih terapijskih škola i pravaca. Neki od njih smatraju je vaspitnim procesom, drugi procesom lečenja, treći metodom modifikovanja ponašanja…Ljudi pomažu jedni drugima u psihološkom i emotivnom razvoju, u menjanju ponašanja, percepcije, stavova…i taj proces obično ne zovu psihoterapijom. Iako može biti dosta sličnosti između tih svakodnevnih pokušaja ljudi da pomognu onima do kojih im je stalo i procesa koji se odvija između klijenta i stručnjaka-psihoterapeuta, termin psihoterapija je rezervisan za proces koji se odvija u susretu stručnjaka i klijenta, koji traje određeno vreme, a vodi se na osnovu stručnih, zakonskih, etičkih i eventualno institucionalnih pravila.
Suština tog odnosa je u tome da je jedna osoba, klijent, u stanju određenog nesklada i traži stručnu pomoć u ostvarivanju određenih promena, dok je druga osoba obučena i sposobna da joj u tome pomogne. Osoba u ulozi klijenta dolazi na terapiju zbog određene patnje, zbog nečega što čini da se oseća loše i da želi promenu. Učesnici u psihoterapijskom procesu sklapaju određeni, usmeni ili pisani, ugovor o određenim uslovima pod kojima će se taj proces odvijati. Klijent definiše svoju motivaciju za promene i cilj koji želi da postigne psihoterapijom, a terapeut uslove pod kojima je voljan da svoje znanje, umeće i svoje ljudske kapacitete usmeri na pružanje pomoći klijentu.Motiv klijenta za ulaženje u proces psihoterapije ne mora biti samo prevazilaženje nekog “simptoma”, neke neadekvatnosti ili smanjivanje patnje. Ima ljudi koji žele da “rade na sebi”, da poboljšaju kvalitet života, sopstvenu kreativnost, spontanost, razvoj, da bolje upoznaju sebe.

Cilj ove knjige (Psihoterapijski metodi 1, 2 i 3) je da se čitaocima pruži mogućnost da steknu uvid u metode najraširenijih psihoterapijskih pravaca: psihoanalize, nedirektivnog savetovanja (klijentom centrirane terapije), telesnih psihoterapija (bioenergetika, radix, orgonomija) geštalt psihoterapije, transakcione analize, primalne terapije, N.L.P. (neurolingvističkog programiranja), R.E.B.T.a (racionalno emotivno bihejvioralne terapija)…Naglasak je stavljen na metod, teoriju terapije, osnovne terapijske pojmove koje određeni metodi koriste i “tehnike” rada, uz primere koji to ilustruju.
I deo – Šta je psihoanalitički metod-sistem vrednosti i odnos prema čoveku
Psihoanalitički metod kao vaspitni proces

Još je Frojd definisao psihoanalizu kao vaspitanje istinoljubivosti prema samom sebi, tj. kao jednu vrstu naknadnog, korektivnog vaspitanja. Smatrao je da psihoanaliza predstavlja obrazovni, a ne medicinski poduhvat i borio se protiv pripajanja psihoanalize medicinskoj psihijatriji, želeći da je „zaštiti od lekara i sveštenika“ .
Sa druge strane, jedna velika grupa tzv. Novih grupnih pravaca, „pokreta za razvoj ljudskih potencijala“, „humanističkih psihoterapija“ svrstava se zajedno u okvir pokreta „nove edukacije“ . Sam naziv jasno pokazuje da se, u tom okviru, psihoterapija shvata i razvija kao proces edukacije, a ne lečenja. U čemu je problem ?
Ideja je stara i od mnogih prihvaćena, ali uopštena, nedovoljno razjašnjena. Malo je radova koji pokušavaju da eksploriraju i jasnije odrede taj odnos. Kakva je vrsta vaspitanja psihoanaliza ? Koji je sistem vrednosti koji stoji iza tog vaspitanja ? Kakav je cilj vaspitanja, metod, pogled na „objekat vaspitanja“ – čoveka ? Šta se to menja u psihoterapijskom vaspitnom procesu ? Kako i pod kojim uslovima dolazi do promena ? I još bezbroj je sličnih pitanja koja nemaju jasan odgovor.
Šta je to vaspitanje?

Evo definicije iz pedagoškog rečnika: „Vaspitanje je svesna, namerna i organizovana delatnost koju vrši vaspitač kao posrednik između društva i vaspitanika, razvijajući prema određenom drštvenom cilju i pomoću određenih sadržaja, psihofizičke dispozicije vaspitanika.“
Da li je vaspitanje uvek svesna, namerna i organizovana delatnost ? Nije. Psihoanalitička, a i druga istraživanja su pokazala koliki je vaspitni učinak nesvesnih, nenamernih i neorganizovanih uticaja osoba koje vaspitavaju.
Koji je cilj vaspitanja ? Onaj koji vaspitava trebalo bi da ima jasan cilj pred sobom. To često nije tako. Kako će postaviti cilj ? Šta je to „društveni cilj“? Određivanje cilja podrazumeva sistem vrednosti. Vaspitanje bi trebalo da teži razvoju onoga što se smatra dobrim. A šta je dobro ? Večito pitanje. Različita društva, različiti ciljevi i sistemi vrednosti. Da li postoje neke opšte vrednosti? Vaspitanjem se prenosi sistem vrednosti i pogled na stvarnost. Dva različita pitanja – šta je dobro i šta je istina.
U pedagogiji se vaspitanje deli na intelektualno, moralno, fizičko, estetsko i radno tehničko vaspitanje. Navešću definicije intelektualnog i moralnog vaspitanja (o ostalim aspektima vaspitanja govoriću kasnije ), da bih istakao tenziju koja postoji između vrednovanja i istinitosti, i koja se ispoljava i u samim definicijama vaspitanja za istinu ( intelektualno vaspitanje ) i vaspitanje za dobro ( moralno vaspitanje ).