Klase u savremenom drustvu

Uvod

Da bi opisali nejednakost koja vlada među pojedincima i grupama u okviru ljudskih društava sociolozi tada govore o stratifikaciji. “Stratifikacija (raslojavanje) je opšti termin kojim se opisuje društvo koje prihode, moć, prestiž, ugled i druge vredne resurse raspodeljuje svojim članovima na nejednake delove, čime se stvaraju zasebne klase koje se razlikuju na osnovu kulture, ponašanja i načina organizacije” (J. Turner, 1984, 268). Posmatrajući kroz istoriju u ljudskim društvima razlikujemo četiri osnovna sistema stratifikacije odnosno raslojavanja: ropstvo, kasta, stalež i klasa. Ropstvo je ekstremni oblik nejednakosti gde pojedinci poseduju druge kao svoje vlasništvo. Danas se retko srećemo sa ovim oblikom nejednakosti, jer je postepeno ukidano i gotovo da vise i ne postoji. Kada govorimo o kasti prva asocijacija nam je kultura indijskog potkontinenta i verovanje u ponovno radjanje. Između pripadnika različitog ranga u sistemu kasta se pretpostavlja zabrana kontakta. Kao deo mnogih tradicionalnih civilizacija staleži se javljaju i u evropskom feudalizmu. Feudalini staleži predstavljali su slojeve sa razlicitim međusobnim obavezama i pravima.
Klasni sistem se dosta razlikuje od ranijih formi raslojavanja. Niz društvenih klasa javlja se usled nejednakosti u raspodeli vrednih resursa. Osnovu najvećeg broja socioloških analiza klase i stratifikacije možemo naci u teorijama Karla Marksa i Maksa Vebera.
Po Marksovom misljenju klasa je grupa ljudi koja ima istovetan odnos prema sredstvima pomoću kojih zarađuje za život. Smatrao je da u svim društvima u osnovi postoje samo dve društvne klase i to potčinjena i vladajuća i da je odnos između njih eksploatatorskog karaktera. U feudalnim društvima kmetovi su morali da deo svojih proizvoda predaju svojim gospodarima, dok je u modernim kapitalističkim društvima ta eksploatacija manje ocigledna.
Nasuprot Marksu, Veber je imao kompleksnije shvatanje društva. Prema Veberu, “Klasne podele nastaju ne samo usled posedovanja ili neposedovanja kontrole nad sredstvima za proizvodnju, nego i zbog ekonomskih razlika koje nemaju nikakve neposredne veze sa imovinom” (Gidens, 2006, 291)
Amerčki sociolog Erik Olin Rajt je razvio vrlo uticajnu teoriju klase koja se zasnivala na razmišljanjima i sagledavanjima Marksa i Vebera. Prema Rajtu, postoje tri dimenzije kontrole nad ekonomskim resursima u modernoj kapitalističkoj proizvodnji.
1. Viša klasa
Klase su složene drustvene grupe, koje su podložne stalnim promenama i pomeranjima što zahteva pažljivo praćenje prilikom njihovog istraživanja i opisivanja. Pod terminom viša klasa podrazumevaju se oni socijalni slojevi i segmenti nosioca kapitala koji imaju dominantan uticaj na glavne ekonomske i naučno-tehnološke tokove razvijenih industrijskih i postindustrijskih zemalja, a preko toga posredno i značajan uticaj na ostale oblasti društvenog života na nacionalnom i međunarodnom nivou.
Podatke o raspodeli bogatstva zemalja tesko je dobiti. Neke zemlje poseduju preciznije statistike od drugih ali uvek ostavimo prostora i za nagadjanje. Pojedini imućni ljudi ne objavljuju javno podatke o svom bogatstvu, s toga ostajemo uskraćeni za kompletne informacije. Sa pouzdanošcu možemo reći da je bogatstvo zaista skoncetrisano u rukama malog broja ljudi.

Ako kao primer uzmemo Veliku Britaniju, najbogatijih deset procenata populacije poseduje oko polovine ukupnog bogatstva, dok najmanje imućna polovina populacije poseduje samo osam procenata ukupnog bogatstva. Ako u obzir uzmemo hartije od vrednosti onda zakljucujemo da je njihovo posedovanje jos nepravilnije rasporedjeno od posedovanja bogatstva u celini.
Bogatstvo se stiče na razlicite načine. Pojednci stiču bogatstvo tako što ga nasleđuju i koje se dalje prenosi iz generacije u generaciju. Drugi su, pak, sami stekli bogatstvo, počevši skoro ni od čega. Pored bogatih porodica u bogatstvu uživaju mnoge poznate i slavne ličnosti iz oblasti muzike i filma, kao i sportisti i pripadnici „nove elite“ koji su zaradili milione. Bogatstvo možemo i posmatrati kroz životni ciklus, kao i siromaštvo, i uočiti da se jedni brzo bogate ali i brzo gube novac, kao i da bogatstvo drugih postepeno raste ili opada tokom vremena. U Britaniji je zabeležen nov trend gde više od sedamdeset procenata od hiljadu najbogatijih Britanaca, u 2000. godini, sami stekli svoje bogatstvo, bez nasleđivanja imovine. Među najbogatijim poslednjih godina sve je više žena sto gledano kroz istoriju nije bio čest slučaj. Godine 1989, samo se šest žena nalazilo među najbogatijim ljudima Britanije. Do 2000. Godine njihov broj se udvostručio i sada iznosi 64. Kao još jedan trend koji se javio bili su mladi koji sve više zauzimaju mesta u bogatoj populaciji.