Umetnost i zanat – Od patrona do tržišta

UMETNOST I ZANAT – OD PATRONA DO TRŽIŠTA

Jasna granica razdvajanja izmedju zanatsva i umetnosti nikada do kraja nije definisana. Koliko je umetničke imaginacije u zanastvu i zanatske veštine u umetnosti, individualna je procena posmatrača odredjenog dela, bilo da se radi o literaturi, slikarstvu ili arhitekturi. Ni knjiga Larija Šinera OTKRIVANJE UMETNOSTI ne postavlja tu granicu. Ona je samo jasan hronološki prikaz razdvajanja od početka 18. veka do danas, kada je moderni koncept umetnosti definisan ovom podelom. U ovom prikazu osvrnućemo se  na poglavlje knjige koje spaja umetnika, delo i tržište.

Nastanak podele
Početkom 18. veka ni engleski, španski i italijanski jezik nije pravio jasnu razliku u definiciji pojma “umetnik” i “zanatlija”. Već 1750. godine polaritet izmedju zanatstva i umetnosti počinje da jača i da ta dva pojma definiše kao suprotnosti. Institucijalizacija pojma “umetnik” zaokružena je osnivanjem akademija kojih je u Evropi 1790. godine bilo više od stotinu. Dok je početkom veka većina slikara radila na oslikavanju kočija i aristokratskih kuća, akademije su krčile put ka definisanju slikarskih žanrova. Većina akademija radila je pod zaštitom kraljevskih porodica i organizovala redovne godišnje izložbe, što je dovelo do formiranja tržišta umetničkim delima i konačnog uspostavljanja razlike izmedju umetnika i zanatlije.
Institucionalni faktori koji su menjali odnose u slikarstvu, doprineli su promenama u statusu arhitekti. Dok su početkom 18. veka postojali majstori-arhitekte i aristokrati-amateri koji su sami pravili nacrte svojih gradjevina, potreba za modernima arhitektama nastala je naglim širenjem gradova i sve većim bogaćenjem srednje klase. Dok su na jednoj strani formiranjem raznih strukovnih udruženja arhitekata pod patronatom kraljevskih porodica arhitekte sve više udaljavale od praktičnih zanatskih veština, na drugoj strani širenje gradova dovelo je do pojave preduzetništva i stvaranja tržišta zanatskih usluga. Otvaranjem gradjevinskih škola krajem 18. veka zauvek je odvojilo gradjevinarstvo od arhitekture i na taj način ostavilo arhitekte u polju umetnosti.
Talas podela na zanatlije i umetnike nije zaobišao ni “ljude od pera”. Dok su početkom veka pisci uglavnom radili kao sekretari i bibliotekari, porast čitalačke publike sredinom veka obezbedjivala je samostalan život umetnika. Većina pisaca stvarala je pod pokroviteljstvom patrona koji su neretko uticali na suštinu i temu književnih dela i smatrali se njihovim vlasnicima. Pojava institucije Zakona o autorskim pravima u Evropi i uspostavljanje pravila na tržištu izdavaštva omogućilo je piscima vlasništvo nad svojim delima i sve veći duhovni uticaj na stanovništvo Evrope krajem 18. veka.
U zavisnosti od patrona najduže su ostali muzički stvaraoci. Sviranje za novac smatralo se poslom najnižeg reda dok je sviranje u krugovima aristokratije i buržoazije predstavljalo simbol obrazovanja i umetničkog senzibiliteta. Najveći muzički stvaraoci tog doba živeli su od komponovanja dela po narudžbini i bili su obavezni da traže dozvolu patrona da putuju ili komponuju za druge. Tek krajem veka umetnici su počeli da stiču pravo na umetničku nezavisnost. Bogaćenjem srednje klase javila se potreba za sve većim otvaranjem muzičkih akademija i javnim izvodjenjem muzičkih dela koja su do tada bila privilegija visokog društva.
Slika umetnika
Da bi približio i pojasnio istorijski trenutak razdvajanja zanatstva od umetnosti, autor pravi idealnu sliku umetnika do početka 18. veka i navodi karakteristike koje odlikuju umetnika i zanatliju nakon razdvajanja ova dva pojma. Dok je u starom sistemu idealan umetnik kombinacija genija i pravila, inspiracije i sposobnosti, inovacije i oponašanja, slobode i uslužnosti, ti kvaliteti se tokom 18. veka trajno razdvajaju. Sposobnosti imaginacije, inspiracije, slobode i genijalnosti pripali su umetniku, dok su veština, pravilo, imitacija i uslužnost ostali karakteristika zanata. Takva podela stvara idealnu sliku poetskog umetnika i mehaničkog zanatlije. Dok se početkom veka bilo rašireno verovanje da se genijalna dela mogu stvarati samo uz pomoć razuma i jasno odredjenih pravila, krajem veka umetnici su definisali slobodu kao osnovni preduslov umetničkog stvaralaštva. Taj novi pristup umetnosti stvarao je elitu koja je postajala sve nezavisnija od uticaja patrona, dok je na drugoj strani ostajao trajno zavisni zanatlija. Kao posledica oslobodjanja umetnika iskristalisale su se nove odlike idealnog umetnika. Oslobadjanje od uticaja tradicionalnih modela stvorilo je pojam orginalnosti, oslobadjanje od pravila razuma i zakona inspiraciju, oslobadjanja od ograničavanja fantazije imaginaciju i oslobadjanje od preciznog oponašanja prirode imalo je za posledicu pojavu umetničkog kvaliteta koji se definisao kao stvaralaštvo.