Vojvoda neunistivi – Milorad Pajcin

VOJVODA NEUNISTIVI
– Milorad Pajcin –

32-godisnji inzenjer tehnologije iz srpskog sela kraj Livna zarobljen je leta 1992. god. na vojnom, izvidjackom zadatku. Boravio je u hrvatskim zatvorima u Rami, Prozoru, Tomislavgradu, Splitu, Ljubuskom, gde je bio podvrgnut mucenjima kao “cetnicki vojvoda”.,
Zivi sad u Cikagu ali nikad se nije oporavio od ozleda sto je zadobio u ustaskim logorima, jos danas hoda sa stakam u ruci.
Ljudi na stakama na ulicama Banjaluke je mnogo. Ipak, za 32- godisnjeg Milorada Pajcina mnogi znaju – preziveo je pet hrvatskih logora. On sam jos uvek ne zna da li je to sto je ostao ziv sreca ili nesreca.

“Zarobljen sam 24. aprila 1992. godine”, svedoci Pajcin, Srbin iz sela Gubin, opstina Livno. Po zanimanju je inzenjer tehnologije i do rata u Bosni i Hercegovini radio je u fabrici vojne opreme “Slavko Rodic” u Bugojnu.

U zarobljenistvo pada u vreme pakta izmedju Hrvata i Muslimana. U rejonu sela Ravno, u koje se uputio kao pripadnik srpskih vojnih snaga da izvidi neprijateljski teren, zarobilo ga je petnaestak pripadnika Hrvatskog vijeca obrane i muslimanskih snaga, tzv. “zelenih beretki”.

RAMA

“Odveli su me u selo Ramu kraj Ramskog jezera i odmah megafonom pozvali seljake da vide ‘pravog cetnickog vojvodu’. Vezali su me za stolicu i navalili da me tuku. Od jednog udarca cizmom pukla mi je vilica i razdvojila se na dva dela”, prica Pajcin. “Zatim su pocele pretnje klanjem i, lagano, nozem pravljenje rezova na glavi. Na usi mi stavljaju stipaljke od induktorskog telefona i okretanjem brojcanika proizvode elektrosokove. Krv sa glave celog me obliva i pomislio sam – nestajem, kad su ispred policijske stanice u kojoj sam bio zatocen, poceli da se skupljaju mestani.”

Izneli su ga ispred stanice i Pajcin je, kaze, u magnovenju cuo njihove glasove:

– Odseci cemo mu ruke; noge cemo da mu secemo, izvadicemo mu oci…

U tom trenutku pojavio se Davor Glasnovic, Hrvat, naturalizovani Kanadjanin, i ispred ociju mu stavio dvosekli noz na kome su ugravirani inicijali Nezavisne drzave Hrvatske – NDH. Munjevitom brzinom je secivo zabio u levu ruku, nepogresivo pogodio venu iz koje je mlazom potekla krv. Pozvao je okupljene da “piju cetnicku krv”, prica Pajcin. Neki su pruzali ruke i umivali se njegovom krvlju, drugi su ga cupali za kosu, grebali, udarali… Prepoznao je znanca od pre rata, izvesnog Ambrozija Tovila, koji mu je kundakom puske udarao po noktima i pokusavao da ih iscupa kombinovanim klestima…

Ostatak dogadjanja prekrila je nesvest. Njome su prekriveni i dozivljaji iz mesta Prozor, gde je prebacen iz Rame. Iz policijske stanice u Tomislavgradu, u koju je stigao iz Prozora, seca se samo batina sok-palicama, a iz Ljubuskog da mu je vilica razbijena i na treci deo.

Pajcin se ne seca zasto je odvodjen iz zatvora u zatvor. Pretpostavlja da, videci ga polumrtvog, niko nije zeleo da izdahne u njihovom zatvoru.

SPLIT

Posle Ljubuskog, u kome po ko zna koji put gubi svest posle razbijene vilice, sebi je dosao na teritoriji Republike Hrvatske, u splitskoj bolnici na Firulama. Prvo sto je ugledao bili su aparati za infuziju i transfuziju krvi. Sutradan su mu operisali vilicu. Kada se vratio u sobu, medju ostalim bolesnicima, ranjenim Hrvvatima, proculo se da je medju njima “cetnicki ranjenik”. Hteli su da ga lincuju. Opet je najrevnosniji bio poznanik od pre rata, izvesni Pasalic iz hrvatskog sela Raujni, koje je svega pet kilometara udaljeno od Pajcninovog rodnog mesta. Pasalic je bio invalid, u kolicima. Policajci koji su dezurali kraj zarobljenika primakli su kolica blize krevetu i dali mu policijske palice. Linc je sprecio dezurni lekar.

Dan nakon toga, u bolnicu je, nenajavljena, stigla, delegacija Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta. Posto nije mogao da govori, Pajcin je dobio papir i olovku da napise o svom zarobljenistvu. Od Crvenog krsta je dobio evidencioni karton. Kada je poseta otisla, cuo je u susednoj sobi prevodioca delegacije kako nekome u bolnici otkriva sadrzaj podataka koje je napisao