Odlomak

Uvod
Sport predstavlja drevnu i izuzetno važnu društvenu delatnost koja je u drugoj polovini XX veka postala privredna grana u okviru koje se ostvaruje ogroman profit. U poslednjih dvadeset godina stepen komercijalizacije sportskih aktivnosti dostigao je razmere koje do sada nisu zabeležene u istoriji. Sportisti koji se bave najpopularnijim sportovima postali su specifična vrsta robe koja se razmenjuje na tržištu, deonice sportskih klubova se prodaju i kupuju na svetskim berzama, vrednost prava zasnovanih na ugovorima o sponzorstvu velikih sportskih manifestacija dostiže iznose od više desetina miliona dolara, televizijske mreže plaćaju ogromne naknade za prenošenje utakmica, a proizvodnja i prodaja sportske opreme predstavlja jedan od najunosnijih poslova multinacionalnih kompanija. Sa stanovišta ekonomije i menadžmenta sport se u današnje vreme posmatra kroz prizmu roba i usluga koje ga prate, a njegova vrednost se formira na tržištu baš kao vrednost bilo koje druge robe ili usluge. U takvim uslovima, isključivo vrhunski takmičarski rezultati koji donose pobedu na prestižnim svetskim takmičenjima, predstavljaju garanciju da će sportski klubovi i kompanije koje ih sponzorišu ostvariti visoku zaradu. Zbog takvih okolnosti raste pritisak na sportiste kako bi stalno pobeđivali i opravdavali novac koji je investiran u njihov profesionalni razvoj. Trka za što boljim rezultatom, a samim tim i većim profitom, zahteva od sportista da prevaziđu svoje fizičke i fiziološke mogućnosti. Tokom poslednje tri decenije u praksi je potvrđeno da je prevazilaženje fizičkih moći prosečno razvijenog i potpuno telesno sposobnog ljudskog bića, radi postizanja što boljeg takmičarskog rezultata, moguće samo upotrebom medicinskih i farmaceutskih sredstava.Upotreba tih sredstava otvorila je pitanje celishodnosti, etičnosti i dozvoljenosti sportskih takmičenja koja ugrožavaju zdravlje učesnika takmičenja.Osim toga, pošto je sport postao važna privredna aktivnost, postavilo se pitanje da li upotreba hemijski sintetisanih stimulativnih supstanci predstavlja vid prevare u okviru poslovne aktivnosti?Tako se usled sve brojnijih slučajeva u kojima sportisti koriste stimulativna hemijska sredstava postavilo pitanje koje su ljudske radnje dozvoljene, a koje ne, i kakve sankcije treba predvideti kako bi se sprečile zloupotrebe u oblasti dopinga u sportu? Davanje odgovora na navedena pitanja očekuje se od pravne nauke, a zatim i pravne prakse koja je već nastala ili upravo nastaje kroz stvaranje i primenu propisa koji uređuju oblast proizvodnje, prodaje, upotrebe i kontrole dozvoljenosti primene pojedinih hemijskih supstanci i medicinskih metoda u oblasti treninga sportista i sportskih takmičenja. Veliki broj međunarodnih organizacija stvorio je konvencije o zabrani i suzbijanju dopinga u sportu, a mnogobrojne države sveta, kao članice tih organizacija, donele su propise koji zabranjuju upotrebu dopinga u sportu i predviđaju sankcije za prekršioce te zabrane.
Narodna skupština Republike Srbije donela je Zakon o sprečavanju dopinga u sportu2 14.novembra 2005. godine. Time je Republika Srbija ispunila međunarodnopravnu obavezu koju je preuzela 28.februara 2001. godine kada je Savezna Republika Jugoslavija ratifikovala Konvenciju protiv dopinga Saveta Evrope. U poređenju sa većinom evropskih država Zakon je donet sa velikim zakašnjenjem, a njegovo donošenje i primena iziskuju poređenje sa odgovarajućim propisima država Evropske unije, kao organizacije u čije članstvo Republika Srbija nastoji da uđe.

Istorijat dopinga

Želja za pobedom i nadmetanjem stara je koliko i samo čovečanstvo – ona je oduvek postojala, ali su se menjali pokretači te želje (borba za opstanak, nadmoć, vlast, novac… ).
Kroz istoriju atletičari su koristili specijalnu ishranu i razne napitke kako bi svoja tela pretvorili u superiorne mašine. U staroj Grčkoj rvači su jeli ogromne količine živog mesa, ne bi li povećali svoju mišićnu masu, norveški ratnici jeli su halucinogene pečurke kako bi se spremili za bitku, kako bi dobili na snazi, smelosti i hrabrosti.
Možda na prvi pogled poređenje modernog sportiste i sa starovekovnim nadmetačima i ratnicima nije na mestu, međutim konstantno treba imati na umu da je sportska aktivnosti potreba ljudskog bića, bez obzira da li se ona manifestuje u obliku organizovane, profesionalne aktivnosti ili u obliku kakve svakodnevne aktivnosti.

Pioniri dopinga u modernom sportu su bili plivači, koju su na takmičenju 1860. godine u Amsterdamu prednjačili u svim disciplinama. Posle neverovatnog uspeha u sportskim krugovima toga doba se sve više šuškalo o upotrebi nekakve vrste stimulansa koji je potpomagao da se takmičari kreću kroz vodu kao da imaju peraja na nogama.
Od strihnina, preko kafeina, do kokaina, pa čak i heroina, sportisti su se, ne oklevajući i težeći ka ostvarenju boljih rezultata, upuštali u upotrebu doping sredstava, neretko uklizavajući u tešku narkomaniju.
Tokom decenija koje su dolazile stimulativna sredstva su zauzela visoko mesto u svetu sporta. Iako štetna, tokom godina koje su dolazile medicina i nauka su umešale svoje prste, i uspele su da kreiraju ono što danas nazivamo savremenim doping sredstvima. Korišćenje anabolika u modernom sportu je skorijeg datuma.
Testosteron je prvi put sintetizovan u laboratorijama 1930. godine, a uveden je u sportske arene negde između 1940. i 1950. godine.
Kada je sovjetski tim dizača tegova na Olimpijadi 1952. godine potpuno dominirao, a zahvaljujući sintetizovanom testosteronu, osvojivši sve medalje, američki fiziolozi odlučili su da bi se i njihovi takmičari trebali podvrgnuti istom tretmanu. Do 1958. godine, američka farmaceutska industrija razvila je steroid.
Bez obzira na to što su na samom početku shvaćene negativne posledice primene ovih sredstava, prestiž i potreba za dominacijom na sportskim terenima dovela je do toga da je uvođenje istih u sportske arene postalo apsolutno neizbežno.
Prvi korisnici anabolika bili su uglavnom bodi bilderi, dizači tegova, ragbisti, biciklisti, i uopšte oni sportisti koju su se izlagali ekstremnim naporima.
Posle nekog vremena, stimulativna sredstva su lagano postala sastavni deo kraljice sportova.
Međunarodni olimpijski komitet je 1975.godine je zabranio korišćenje svih oblika stimulanata. Međutim, uprkos svim zabranama korišćenje je nastavljeno, a samim tim razvilo se i crno tržište.
Istovremeno, bez obzira na deklarativno zalaganje za očuvanje sportskog duha, dobar deo sportskih saveza nastavio je sa razvojem hemijskih i bioloških sredstava, kao i metoda koje će omogućavati konstantno pomeranje granica izdržljivosti i izvodljivog. Onda kada bi došlo do otkrića da neki sportista/sportistkinja koriste nedozvoljena sredstva, celokupna odgovornost bi pala na njihova pleća, a u neretkim slučajevima sportisti su bili i žrtve smrtonosne kombinacije sopstvenih želja i nečijih nezdravih težnji i ambicija. Dobar primer jeste svakako i slučaj kanadskog trkača Bena Džonsona kome je oduzeta medalja sa Olimpijskih igara u Seulu, kao i smrt Florens Grifit Džojner, za koju se pouzdano zna da je podlegla (zlo)upotrebi nedozvoljenih stimulanasa.

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

Više u Seminarski radovi

Više u Skripte

Više u Sport

Komentari