Profesionalni i amaterski sport

Uvod
Ako je savremeni sport dobio prirodu biznisa, posla koji zahteva novčane investicije i od kojeg se očekuje opštim uslovima privređivanjima primereni profit, onda ga možemo razumeti samo ako shvatimo realne ekonomske odnose u kojima akteri sporta učestvuju, donose odluke, deluju, uspevaju ili propadaju. Da bi smo razumeli ekonomsku prirodu i uslovljenost savremenog sporta, potreban nam je saznajni okvir koji, o ekonomskoj strukturi, pružaju obe komponente ekonomske nauke politička ekonomija i ekonomika sporta.
Ekonomika sporta koncentrisana je na rešavanje praktično-privrednih problema s kojima se susreću sportski menadžeri. Glavni problem sažima pitanje: Kako ekonomski racionalno upravljati sportskom organizacijom odnosno kako pribavljati, raspoređivati i upotrebljavati neophodne resurse radi postizanja postavljenih sportskih i poslovnih ciljeva takve organizacije? U okviru tih pitanja nameće se važna tema kako se i na koji način profesionalni i amaterski sport razvijaju, u kom pravcu idu trendovi, koja je ekonomska dobit od jednih i od drugih, kako se u savremenom sportu tretiraju jedni a kako drugi sportisti?

Profesionalizam i amaterizam u savremenom sportu

Istraživači ponekad potpuno previđaju činjenicu da su se funkcije sporta potpuno promenile u socijalno-psihološkom i kulturnom smislu. Značaj ekonomskih socio-psiholoških i kulturnih karakteristika ove vrste sporta, u neposrednoj budućnosti, sve više će dobijati na značaju. Moderni sport se danas mora posmatrati kao relativno jedinstvena celina koja obuhvata kontekst savremenog društva i kulture.

S druge strane, neophodno je imati u vidu unutrašnju diferencijaciju sporta.Sve ljudske aktivnosti u kojima postoje akteri (učesnici) a s druge strane posmatrači (i navijači) koji su takođe akteri, kao i svi rezultati koji se mere, pripadaju sportu u užem smislu. U širem smislu sport obuhvata i netakmičarske obrasce (zabava, razonoda itd.).

Za istraživanje i analizu sporta kao društvene činjenice, bitno je da se ovaj fenomen posmatra kao relativno jedinstvena celina koja obuhvata specifične i važne činjenice modernog društva i njegove kulture. S druge strane, neophodno je uzeti u obzir unutrašnju diferencijaciju sporta.Valjano je razlikovati sport kao vaspitno-obrazovni proces, pedagoški obrazac i pedagošku metodu od vrhunskog i rekreativnog sporta.

Sva ova područja imaju svoju unutrašnju autonomiju, različite sadržaje, različite ciljeve i društvene funkcije; ona su institucionalizovana na različite načine i okrenuta prema različitim sektorima i ciljnim grupama. Saznanja o ovim razlikama vodi do stvaranja takvih modela sporta čije se komponente međusobno potkrepljuju i uslovljavaju, ali koje zadržavaju svoju autonomnost na području planova, oblika i ciljeva.

Posmatran i istorijski i aktualno, mogu se izdvojiti tri nivoa, a pre svega tri faze – nivo fizičke kulture ili fizičkog vaspitanja i obrazovanja koji označava odnošenje čoveka prema sopstvenom telu i pomirenje suprotnosti između duha i tela koje su učinili još stari Atinjani); nivo sporta u užem smislu takmičenje koje je takođe svojstveno čoveku; i nivo masovnog sporta – izdvajanje sporta u posebnu delatnost, profesiju, njegovo komercijalizovanje, specijalizacija, vrhunsko takmičenje (rezultati), pobede i porazi individualni i (nacionalni) s jedne strane, a s druge strane, publiku koja učestvuje i placa usluge za zadovoljavanje svojih potreba i interesovanja.

Da bi otklonio neke od manifestnih (vidljivih) izraza svoje unutrašnje krize (krizu rezultata, publike, društvenog statusa), neophodno je da sport reši tri velike zagonetke:
• da se jasno razgraniči odnos profesionalnog i amaterskog sporta u svojoj kratkoročnoj i dugoročnoj razvojnoj koncepciji i orijentaciji;
• da se jasno razreše interesni i koncepcijski sukob između načela masovnog i elitnog u sportu odnosno sportskoj politici;
• da se dugoročno definišu koncepcije i sadržaj vrhunskog sporta
Profesionalizam i amaterizam su karakteristike koje se spolja unose u sport i ne zadiru u njegovu unutrašnju logiku. Ova podela se pravi s obzirom na korisnost (utilitarnost) ili nesvrhovitost (neutilitarnost). Profesionalni sport je poziv, zanimanje, oblik privređivanja, način rešavanja egzistencijalnih problema. Amater bi trebao da bude onaj pojedinac koji se sportom bavi netakmičarski. Motiv bavljenja sportom treba da bude sam sport. Ono što sport izokreće nalazi se u obrascu poluprofesionalizma, “poštenog profesionalizma””, lažnog profesionalizma. Sam po sebi profesionalizam se ne može kritikovati. Kriza profesionalizma (a ne sam profesionalizam) izaziva krizu sporta kao igre, takmičenja, predstave. Krnji obrazac profesionalizma sve svodi na čarobnu formulu: rad+red+disciplina=sport i uspeh. Ovu protestantsku interpretaciju modernog sporta sugerišu treneri sa svojom sportsko-teorijskom orijentacijom i nažalost sportsko novinarstvo.