Strategijska funkcija oružanih snaga EU

Uvod

Žive diskusije o demokratskoj civilnoj kontroli oružanih snaga počinju sa završetkom Hladnog rata. Više je razloga za ovu široku akademsku i političku debatu, ali ćemo ovde izdvojiti samo dva ključna. U zemljama Centralne i Istočne Evrope demokratsko preuredjenje društva nije moglo mimoići sektor bezbednosti, kako zbog unutrašnjih potreba sistema u tranziciji, tako i zbog njihove želje da se priključe zapadnim integracijama. U zemljama članicama NATO, raspad bipolarnog sveta nametnuo je potragu za novim ulogama ovog saveza. Istovremeno, razvoj tehnologije i informaciona revolucija uspostavili su potpuno novo okruženje, kako za donosioce političkih odluka o vojnim akcijama, tako i za same oružane snage. Činjenica da su mediji postali zaista sveprisutni i sveprožimajući donela je javnosti nove uloge u sektoru bezbednosti. Teroristički napad 11. septembra 2000. godine, kao i drugi koji su usledili, upotpunjuju sliku novog bezbednosnog okruženja, u kome su uloga i načini delovanja snaga bezbednosti predmet konstantnih diskusija. Ograničavanje ljudskih prava, neželjena ali i neugodna posledica bezbednosnog odgovora na terorističke pretnje, potvrdilo je potrebu razvoja i jačanja procedura i instrumenata demokratske kontrole oružanih snaga. Ovaj kontinuirani proces, pak, samo je jedan od elemenata čitavog kompleksa civilno-vojnih odnosa koji se, takodje, neprekidno podvrgava demokratskoj redefiniciji. U najopštijem smislu, demokratska kontrola oružanih snaga može se definisati kao njihova potčinjenost demokratski izabranim vlastima.
Zemlje Jugoistočne Evrope ušle su u proces tranzicije, a da prethodno nisu imale bilo kakvu demokratsku društvenu i političku tradiciju civilno-vojnih odnosa. U ovim zemljama nije bilo ni neophodnih pravnih osnova za reformu sektora bezbednosti, unutar koje je demokratska civilna kontrola samo jedna komponenta. Medjunarodno pravo takodje nije pružalo puno osnova za preciznije odredjenje i uspostavljanje ovog mehanizma. U Povelji Ujedinjenih nacija i brojnim medjunarodnim sporazumima i konvencijama demokratska civilna kontrola nije ni pomenuta. Tek je Kodeks ponašanja o političko-vojnim aspektima bezbednosti, koji su države članice OEBS usvojile na budimpeštanskom samitu u decembru 1994. godine, sažeo dominantne političke stavove i ciljeve i tako postao osnova za normiranje u ovom polju. Ovaj dokument politički obavezuje države članice na “efikasnu kontrolu vojnih, paravojnih i bezbednosnih snaga koju vrše ustavno izabrane vlasti sa demokratskim legitimitetom”, kao i da “demokratsku političku kontrolu vojnih, paravojnih i unutrašnjih snaga bezbednosti, kao i službe bezbednosti i policiju smatraju neophodnim elementom stabilnosti i bezbednosti”. Time je stavljen naglasak na potrebu da se spreči unutrašnja zloupotreba oružanih snaga, to jest na unutrašnju dimenziju demokratske civilne kontrole.U trenutku kada je počelo da raste interesovanje za demokratsku civilnu kontrolu oružanih snaga, nije bilo ni jednog jedinog teorijskog modela. Na različitim skupovima, pripadnici akademskih krugova i praktičari pokušavali su da definišu ključne aktere, mehanizme i procedure, što je rezultiralo obimnom literaturom. Ovaj tekst nudi kratak (i zato nužno pojednostavljen) prikaz teorijskih napora da se posthladnoratovska pitanja civilne kontrole sistematizuju i na njih ponude novi odgovori. U selektivnom pregledu, pobrojani su i/ili ukratko opisani i ključni elementi demokratske civilne kontrole